Daj svoje mišljenje.
Ne želim još dece. Videla sam koliko svega treba za jedno dete koje volim do neba i nazad ali stvarno ne želim više da prolazim kroz sve to još jednom, mazohista nisam. Što bi rekli "zeznula sam se jednom". On sad ima 2 godine i kreću faze, histerija, testiranje granica. Mrtva sam umorna još i radim puno radno vreme od kuće tako da sam najviše sa njim. Volim ga, volim svog muža, volim naš život ali uveče često plačem jer sam podigla glas na sinčića kad se popeo na sto ili nešto slično. Koliko god da mi podelimo obaveze kad je muž kući, ipak je najviše na meni jer on traži mamu za sve oko njega. Prolazi kroz tu fazu. Nemam strpljenja za muža koji nije tu i ne razume da sam u haosu. Ne želim da budem kao moji roditelji, da me deca gledaju rastrojenu, besnu na život zbog finansija i problema i preumornu da se poigra sa detetom. Kažu deca su blagoslov i nešto najlepše, i ne smeš da se požališ da je teško, odmah kreću osude. Iskreno, nije me briga više. Jedno mi je sasvim dovoljno.
