Daj svoje mišljenje.
Mnogo mi je teško kada vidim neku staricu ili starca na ulici, u prodavnici, u bolnici, čak mi dodje i da zaplačem nekad. Jednom, dok sam čekala red u bolnici, jednom starcu je ispala zdravstvena knjižica. On je bio toliko nemoćan da nije mogao da se savije da je dohvati, sačekala sam 5 sekundi da vidim hoće li IKO to uraditi ko mu je bio blizi nego ja, svi su ga samo gledali i okretali glave. Ustala sam plačući i potrčala desetak koraka do njega i dodala mu. Ruka mu se toliko tresla i u tom trenutku sam poželela da ga zagrlim. Godinama sam se trudila da se pomirim sa tim da ljudi, inače, gledaju samo sebe. Danas, studiram medicinu, i zalagaću se svim silama da starijim ljudima poslednje dane provedene u bolnici ulepšam svojim osmehom i entuzijazmom ako do toga dođe. Ne želim da gledaju strah svojih bližnjih. Ne želim da iščekuju smrt, ne želim da joj se nadaju. Želim da se osete srećno zbog života koji je ostao za njima.
