Kad sam imao 5 godina izuo sam patike i čarape i bos trčao po dvorištu i vikao "vidi mama ja sam Bosanac".
Danas sam se našla u dvorištu u kojem sam se podigla. Prešla sam ga sa neuporedivo manje koraka. To, nekad, veeeliko dvorište i lijepo djetinjstvo.
Najgora rečenica od roditelja u detinjstvu bila mi je "Videćemo", naravno, retko kad sam video.
Nekad sam takva mrcina, da me mrzi da šetam po sobi, pa se "vozim" po njoj stolicom od pisaćeg stola.
Uvek sam se ljutio na kuvarice u zabavištu, jer mi kremić namažu tako da sve upije u hleb.
Celog života sve nešto "jedva čekam". Dođe leto- jedva čekam sneg, zima- jedva čekam sunce, a onda to dođe, prođe i opet "jedva čekam". Ne uživam u malim trenucima to mi je najveća mana.
Gitujem uši sapunom, kako mi se ne bi videle rupice od minđuša na razgovoru za posao, jer oni prihvataju samo jednu, a ja imam tri...
Najviše volim posle prvog dejta da se odmah uveče dopisujem sa tom osobom.
Nije život jedna žena- slažem se. Život si ti i još dve prelepe devojčice, bliznakinje, koje ćeš mi roditi za manje od mesec dana i time mi ispuniti san. Čast mi je da budeš majka moje dece, Milena, i znam da ćeć ovo videti čim se vratiš iz grada jer visiš stalno ovde. Volim te!
U prvom osnovne učitelj nas je terao da "zavežemo" noge za stolicu, odnosno da ih držimo obavijene oko nogu stolice i da se tako ne pomeramo u klupi, ne vrpoljimo i ne klizimo po stolici... I danas (30godina posle) tako sedim, nogu obavijenih - "zavezanih" za stolicu..