Posto nocu ucim a vrata od terase su mi stalno otvorena, privucena svetloscu u stan je usla leptirica, ogromna je! I sad ona tako vec dva dana leti po stanu a meni zao da je ubijem, nazvao sam je Zorka. Zorka i ja sad zajedno ucimo, a ja se nadam da cu poloziti ispit jer sam bio human i nisam je ubio.
Radim kao automehaničar,i skoro svakog dana, svakog dana do 18h izgledam kao klošar, prljav, u radnom odelu. Neki ljudi me gledaju sa gađenjem, kao da sam upravo izašao iz kontejnera, ali šta da radim, takav mi je posao, i nekada mi je krivo zbog toga. Jednom mi je jedna baba rekla "Sinko, nikada ti nećes naći devojku kada si non stop prljav".
I dan danas me boli ta rečenica.
Na maturskoj exkurziji trebao sam da imam sex sa jednom od drugarica. Dogovorili smo se kad svi odu na kupanje da se ona nekako iskrade i da dođe kod mene u sobu, ja ću kao da spavam. I na kraju je cura čekala ispred vrata da ja otvorim, kucala i slično, a ja sam stvarno spavao i nisam čuo ništa. To samo meni može da se desi.
Moja najveća trauma iz detinjstva je kad se spremi nešto što mrzim da jedem, i onda mi roditelji kažu: "Nećeš da ustaneš dok to ne pojedeš." I ja naravno nikad ne pojedem, nego vratim u šerpu.
Ne znam šta da kažem kad neko pored mene završi razgovor i kaže - E pozdravio te *taj i taj*...
Životna želja mi je da bacim lubenicu sa tarase na ulicu ispred zgrade.
Zaboravim mobilni kod babe u selu i posle tri dana odem da ga uzmem. Nijedan propušten poziv, nijedna poruka...
Kad god bih pokušala pisati dnevnik svakog dana, ne bi mi uspevalo. Upravo sam prelistala svoj 'dnevnik' od pre 3 godine u kojem su opisana 4 dana u mom životu. Sad mi je tako prokleto žao što se nisam potrudila i stekla rutinu pisanja dnevnika... Uspomene strašno blede.
Kada sam u nekoj konverzaciji sa autoritetima, tj. nadređenima (pošto sam student, tu pre svih mislim na profesore, kako u srednjoj, tako i na faksu) nasmejan, predusretljiv, empatičan i uz izbor pristojnih reči, ljudi oko mene imaju tendenciju da to tumače kao dodvoravanje iliti šlihtanje, iako to ne radim iz tih namera, već zato što prosto smatram da se lepo vaspitanje i kultura komuniciranja treba pokazivati uvek i svuda.
Nikad mi nije bilo jasno, zašto devojke podižu nogu dok se slikaju!