Kad čistim uši onim štapićima, pravim čudne grimase da ih se i sama uplašim.
1995. godine mnogo izbeglica se doselilo u moje selo, ja sam tada imao 5 godina, nisam bio svestan situacije. Odmah pored moje kuće se doselio jedan dečko, zvao se Miroslav, koji je tada bio mojih godina. Brat od strica i ja smo se odmah upoznali sa njim, igrali se svakodnevno, vremenom je počeo malo da nas smara jer je uvek od nas uzimao slatkiše. Dali smo mu nadimak Željko. I tako jednom mene tata pita sa kim ideš u park a ja mu kažem sa bratom i Željkom, pita on a ko je Željko, ja kao mangup kažem Miroslav, a tako ga zovemo jer je željan svega, sekund kasnije tata mi je zakucao takav šamar da sam sve zvezde prebrojao i naravno kaznio. Taj šamar cu pamtiti čitav život, to je bio šamar koji me je naučio da poštujem druge i njihove živote.
Kasnim ja na bus, vidim ga desetak metara ispred na stanici i vidim da me šofer čeka.
Otvorena vrata i ja u trku ulećem.
Ali zapne mi noga za ulaz, i počnem da padam unazad. Refleksno se hvatam za nečiju nogu i vučem. Čuje se cepanje pantalona, ja se prosula celom dužinom, čoveku otišla nogavica. Ništa me ne pitajte. Ceo dan vrtim film. Pun autobus.
Jako me iritiraju nepotrebna pitanja. Ulazim u bratovu sobu sa usisivačem, a on će: Hoćeš to usisavati?? A JOK, DOŠLA DA TI PRODAM USISIVAČ!
Tata me je probudio kao i svako jutro kad idem pre podne u školu. Ja se spremio i krenuo i dok sam išao ulicom nisam video nijednog đaka, što mi je bilo malo čudno i kad sam došao do škole gde nije bilo nikog, tata me je nazvao i rekao aprililili možeš se vratiti kući da spavaš... Bila je subota kako sam samo glup ispao...
Uđem u apoteku da kupim test za trudnoću, vidim da radi muško, i izađem iz apoteke sa tablom brufena.
Pre 8 dana sam polagala ispit koji mi treba da bi bila na budžetu. Uradila sam ga loše i znala sam da nema tu za 6, već sam se bila oprostila od budžeta i smišljala gde ću i kako da nabavim pare za godinu jer znam da moji nemaju. To sam se i požalila, devojci koja mi je praktično poznanica i koju znam sa predavanja, uvek sedi sama, nema prijatelje i baš je onako zatvorena, bilo mi ju je žao, pa sam nekako gledala uvek da joj se nadjem, za ove 2 godine koliko studiram, davala skripte, ponekad posle predavanja ostajala na kafi i tako, nismo uglavnom nikad nešto puno pričale. Stigli su rezultati a ja sam pročitala da sam dobila 7. Na fejsu mi je to veče stigla poruka od nje, da se nada da mi je 7ica bila dovolja, jer je za toliko uspela da mi prepravi rad i dopiše šta treba, da je moj profesor ustvari njen otac, i da je na ovaj način želela da mi se oduži što sam joj prijatelj. Ljudi, ja sam plakala kao malo dete, niko mi veću uslugu u životu nije napravio a da ja to nisam čak ni tražila.
Juče, dok sam šetala sa momkom, pertla mi se odvezala. Momak to lepo primeti i sagne se da zaveže. Poslednji put je za mene to uradio otac koga odavno više nema. Izgledalo je nekako isto. Suza je sama potekla. Nisam mu rekla zašto. Osjetila sam se opet kao dijete. Taj osjećaj mi je ukraden prerano.
Moja devojka nema pojma da će upravo za 8 sati i 43 minute postati moja verenica.
Od našeg raskida prošlo je 2 meseca, ali i pored toga, ja sam svaki dan odvajao novac sa strane da joj kupim gomilu Kala na datum kada bi nam bilo 3 godine kako smo zajedno. Na dan kada je trebalo da nam bude 3 godine otišao sam u 3-4 cvećare i pokupio im sve Kale koju su imali, a ona 2-3h kasnije izbacuje sliku sa svojim novim dečkom... Posle toga mi je bilo svejedno, uzeo sam Kale i delio svakoj devojci na koju naiđem, za uzvrat su mi neke nudile broj, ali ni jedan nisam uzeo, ja sam želim samo nju i dalje...