Juče sam izvadio ličnu kartu i video da sam na fotografiji ispao kao pacov koji je doživeo elektrošok.
Jedno jutro me je dedina sestra nazvala da mi čestita rođendan. Bilo mi je jako drago što se setila jer je stara i bolesna i od srca sam joj se zahvalila. Nisam mogla da joj kažem da je promašila dan.
Pre par godina igrala sam se sa društvom ispred kuće. Sa nama je bio i tada petogodišnji Nikolica. Ne znam šta mi je bilo, ali uzela sam njegov mali bicikl, da se malo provozam. Papuče su mi dodirivale pod i samo sam čekala kad ću pasti, jer sam inače jako smotana. I krenula ja na put, a staza do puta išla nizbrdo. Zapela sam papučom za kamen i kotrljala se do puta. Raskrvarila sam i ruke i noge. Nikolica je prasnuo u plač i vikao, aaaa boli boliiii!! Dotrčao do mene, poljubio mi je svaku ranu i rekao: ,,Da jubim da pjođe, kad si tako smotana'' I dan danas kad me vidi poljubi me i kaže mi ,,Ćao smotana'' :))
Sigurno mi se 2-3 x u životu desilo da kada upoznam drugove svog momka malo bolje shvatim i u sebi pomislim "Kud tebe nisam prije ovog svog upoznala" jer se ispostavilo da je svaki bio finiji i bolji od momka. A ovako kad više nismo skupa ne možeš brate sa drugom...to mi je užasno nikada sebi ne bih dopustila to sem u mislima.
1961 godine, otac, majka (oboje po 4 razreda osnovne škole), ja (15 godina) i braća stižemo u Dansku, oktobar mesec, kiša pljušti. Mesto se zvalo Aarhus, oko mene vetrenjače, raznobojne kuće, čudno se osećao.. Pitam ja oca (inače Srbin iz Dalmacije, tepali smo mu): Pape, a gde si me ovo doveo? Kaže on meni, biće sve u redu Brane.. Mi krenemo polako, učimo jezik, roditelji dobili posao, krajem leta završili montažnu kuću, svetlo plava, i dalje se sećam. Došao septembar, a moja boljka stiže - nisam voleo školu.. U Danskoj već godinu dana, jezik sve bolji ali škola nikako.. Prvih mesec dana školski psiholog je pričao sa mnom, objašnjavao kako se sve temelji na trudu i radu, i nekim čudom ja sam se promenio. Od neukog Jugosa sa čudnim naglaskom danskog jezika, kojeg je jedino lopta zanimala, postao sam najbolji učenik u razredu. Posle je sve krenulo, fakultet, zaposlenje, porodica..Danas sam već deda, odmaram uz ženu i unuke i često se setim mog papeta, koji je već odavno na onom svetu.
Uvek kada podrignem, iako sam sama u prostoriji po inerciji kažem "pardon".
Možda mi momak nije intelektualac, ali obožavam način na koji se trudi da mi objasni nešto.
Komšija Pera je bio čovek koga niko nije voleo u komšiluku. Svađao se sa svima, nije nikada imao mira. Prijavljivao je komšije raznim inspekcijama za razne sitnice i gluposti. Bio je penzioner koji je radio ceo život u Švedskoj, imao je para i nije brinuo ni o čemu, samo je gledao koga će koji dan da zakači. Bio je pravi galamdžija. Danas, 2 meseca nakon njegove smrti, komšiluk je toliko tih i miran, da je to nepodnošljivo. Nema ko da se svađa i pravi galamu, da dobacuje sakriven iza vinove loze, da mi buši lopte. Tišina u kraju je neverovatno ružna.
Ostavila me djevojka jer je posle 4 mjeseca veze skontala da nisam fakultetski obrazovan.