Tek kad odem kod frizera postanem svjesna prave veličine moga nosa.
Sa 17 godina ostala sam trudna. Moj dečko imao je 19 godina. Neki bi mislili da je to kraj sveta, pomišljali kako da od ovog "problema" pobegnu. Mi? Mi smo uradili suprotno-venčali smo se. Verovali smo u našu ljubav. Verovali smo da će sve biti u redu. Mnogi su mislili da ne znamo šta radimo, da će to pući, da će me on ostaviti. Danas, 12 godina kasnije mi imamo predivnu porodicu, veliku decu i jači smo nego ikada. Uvek smo slušali svoje srce a ne druge ljude i to je ono što nas je sačuvalo. Mogu da kažem da sam srećna žena.
Najjači je moj šef koji kaže nemoj da dolaziš na posao samo zbog plate!!!! Jok zbog tebe dolazim.
Kad sam bila mala, svirala sam na radijatoru, praveći se da je to klavir.
Mrzim kad neku osobu iz sve snage zagrlim i osjetim da ona mene nije. Odvratan osjećaj...
Najviše volim kada sam sama u kacelariji...Tada se izujem (u čarape) i tako šetam jer imam osećaj kao da sam kod kuće...
Kada vidim nekog ko je u invalidskim kolicima uvijek zatvorim oči, stanem i zamolim Boga da kad otvorim oči vidim tu osobu kako hoda. Nažalost, to se nikad ne ostvari.
Rešim ja da pripremim iznenađenje jednoj divnoj devojci, sutra joj je rođendan. Razmišljao sam par dana kako i odlučim da joj pošaljem cveće, pošto to obožava, naročito crvene ruže. I sad, obično uz to ide ceduljica, poruka, ukrasi... Sve do trenutka kada je trebala da se piše ta poruka, ja sam u glavi imao poeziju, a kada me je prodavačica pitala šta da napiše, toliko sam se postideo da sam rekao, ma samo 'srećan rođendan, sve najbolje'... Ljudi, nije lako biti stidljiv, ali ipak se nadam da će joj se svideti gest.
Kad sam bio mali plakao sam jer ću jednog dana da umrem.
Ne mogu više da se iznerviram nego kad pitam ćaleta nešto, a on mi kaže: ''Idi pitaj majku'', i odem pitam nju, a ona: ''Ne znam, pitaj oca''.