Volim žene jer ovaj svet ispisuje sebe po njima tako intenzivno i duboko. One tako jako doživljavaju svaku boru života i melanholiju nepromenljivosti. Nastavljaju da stoje i nakon najvećih oluja, možda ukaljane ali i dalje na svojim nogama. Daju ne pitajući za cenu.
Mahinalno kradem upaljače.
Izađem iz kuće sa jednim, vratim se sa 10 .
Zvao me na dan svog venčanja ujutro u 8 da pobegnemo.. Kum je došao po mene, uveravao me... Ali ja nisam mogla da uradim to njegovoj ženi, porodici, da rasturim tuđi život. Mama mi kaže da dođe nekada, pita za mene, ali ja samo šutim... Došao mi je za rođendan ispred posla, ali ja nisam izašla... Neću ničiju porodicu da rasturam.. Imaju i dete... Sam je birao koga će da ženi...
Imam samo jednu sliku sa mamom na dan venčanja... Tako mi je krivo :(
Imam jednu kovertu u koju stavljam pare i pravim se da ne postoje,tako već 2 godine...
Kad me neko pozove da svratim, prva pomisao mi je da mi slučajno nisu pocepane čarape.
Kada kasnim kući naveče moji odmah pomisle na najgore, da sam se udala.
Pitam ja malog od komšije kako uči u školi, imal petica. Kaže on: Ma ima, dobijaju djeca...
Moja mama misli za svaku curu sa kojom pričam da je moja djevojka!