Neki dan stojim ispred škole i dolazi čovek koji je inače malo poremećen i pokušava da nam proda neke loptice, u jednom trenutku pokazuje prstom na mog druga i pita mene i drugaricu ko je on i kaže da mu je poznat, reče drugarica ime momka i deda reče da mu je to unuk, znači mog druga je bila sramota da ga pozdravi zato što je bolestan, žalosno. Toliko mi je bilo žao da sam se odmakla i pustila suzu. Čak sam videla da je i taj deda zaplakao.
Posle pročitane jedne ispovesti, odlučila sam da uključim veš mašinu prvi put u životu.
Sad sedim, gledam, i čekam da nešto eksplodira.
Osećala sam se tako ispunjeno i ponosno što sam pročitala Anu Karenjinu.
Kad se od rodbine iz inostranstva vratim kući shvatim šta sve nemam,a kad se vratim kući sa sela skontam šta sve imam. I tako u krug.
Često se pitam da li sam nešto samo pomislila ili sam zapravo i izgovorila...
Kada odem da spavam kod tetke, koja inače ima sina od 5 godina, ponekad operem zube njegovom pastom. Kako bih samo da se vratim u te godine...
Nisam tip devojke koja luduje po klubovima, ali odem s vremena na vreme. I tako, posmatram devojke kako igraju, uvijaju se, ne znam kako da nazovem te pokrete, a ja se onako klatim s noge na nogu u ritmu muzike.