Dajem duši oduška, u admina se uzdam,
uzavrele emocije ne mogu da obuzdam.
Ne bi l' lakše bilo, rime sklapam sada,
samo da me pogleda, u meni gori nada...
Pomažite drugovi, anonimci tajni,
da zajedno zamišljamo taj trenutak bajni.
Srećem je, smeje se, ružu joj darujem,
životnu želju, na tren', ostvarujem...
U stvarnosti ništa, pustoš, praznina,
tuga me okružuje, vel'ka ko planina.
Mislim samo o njoj, sve ostalo me "smara",
ubi me ta devojka, ime joj je ...
Hodam bosa po kući, jer mi je žao da probudim kucu kada mi zaspi na papuči.
Vježbao sam ljubljenje koristeći onu foru sa čašom, klikerom i malo vode.
Položio sam anatomiju, nisam sretan koliko sam mislio da ću biti.
Dok plačem, povremeno liznem suze koje se slivaju blizu usana..
Smuvao sam devojku koja je realno 5 liga iznad mene.
Sada se bojim da je ne izgubim jer imam osećaj da ona popunjava prazninu u meni.
Imam 25 godina i kad god prođem pored sigurnosne kamere mojih komšija pravim glupave face, kreveljim se, mašem i šaljem im poljupce.
Kada sam bila mala i dok gledam film sa mamom uvek njoj prekrijem oči da ne gleda scene sa ljubljenjem i sl. :)
Imam 33 godine i dugu, stabilnu vezu. Ne znam da li želim da imam decu, da li sam sposobna da budem majka. Plaši me sve to.
Muž i ja se svađamo čim naša beba zaplače, uvek pita šta sam mu uradila. Pa beba je, mora da plače!