Kada sam imala 3 god. od kasirke u samoposluzi dobila sam veeeeliku čokoladu, jer sam stajala mirno i ništa nisam pipala dok je tata uzimao potrebne namirnice. Žena je bila oduševljena jer nije videla mirnije dete :D
Želim da upišem psihologiju. Kad završim, planiram da okupim familiju na grupnu seansu, pa da vidim šta kome fali.:D
Mrzim kada mi neko od mojih drugova okrene leđa dok stojimo u klubu.
Otkad su se pojavili momci sa tanje počupanim obrvama od svojih devojaka, sve su mi draži oni alfa mužijaci sa jednom obrvom!
Jedina iz društva sam se sećala svih dešavanja i zanimljivih događaja... Sada kad me neko pita: ,,Sećaš li se...?", iz inata kažem ,,ne" da pokvarim svu ,,čaroliju".
Imam naizgled divan brak. I ja i muž visoko obrazovani, radimo na odličnim pozicijama, imamo veliki stan, dva automobila, putujemo nekoliko puta godišnje, imamo prelepu devojčicu, sve savršeno... Svi nam u okolini zavide...
Međutim, ja već skoro pet meseci trpim psihičko a neretko i fizičko nasilje... iz meni nepoznatih razloga. Ničim izazvan, besni kad se vrati sa posla, a ja mu dođem kao izduvni ventil. Naravno, mislili smo da dete ništa ne primećuje, pred njom smo najbolji mama i tata. Ali, kada me je sinoć izvređao i izašao van, ćerka (5 god) je došla kod mene, jako me zagrlila i rekla: Mama, nemoj da plačeš, ja ću da te branim od svih kad još malo porastem. Obrisala mi je suze i jako me grlila. Sinoć sam odlučila da se razvedem. Zbog nje. I zbog sebe.
Koliko puta sam hteo da devojkama koje sretnem dok šetam gradom kažem da su predivne, ali nisam jer bi me verovatno gledale kao da nisam normalan.
Neka pitanja nikad nisam postavila zato što nisam htela da čujem odgovor.