Zamislite, zaljubite se onako na prvi pogled kada ugledate tu osobu i mislite da je to to...
A onda kada prođe neko vreme, krenete da pričate, upoznaješ se pa shvatiš da je ta osoba mnogo povređena iz prošlosti od strane pre svega porodice a zatim i bivših ljubavi. Ali, to te ne sprečava da odustaneš iako je on meni rekao da nije za veze i da je odustao od ljubavi, evo on i ja smo zajedno već par meseci. Koliko god me odbijao od sebe, stavljao zaštitni zid, nisam odustajala. I dan danas posle par meseci, ima mana ali ne odustajem, jer ga volim. A čovek kada voli posebno devojka ide do krajnjih granica svoje duše i srca.
Kao sam bio tinejdžer stariji brat je uvijek bio paćenik i koristio to što je stariji. Na tv-u u sobi se gledalo šta je on htio i u suštini sve je uvijek išlo po njegovom jer je eto bio stariji i jači. Jedne prilike sam mu uzeo četkicu za zube i protrljao po testisima i zadnjici i uvijek mi je bilo smiješno kad je prao zube a on debil nije kontao što se smijem.
Sada sam 5. godina fakulteta, a od 2. srednje gajim neke posebne osjećaje koje ni samoj sebi ne mogu opisati prema jednom dečku. Nikad nam nije uspijevalo da budemo par ali uvijek je bio neki poseban odnos između nas koji se ne može objasniti. Nekad bi prošlo i po pola godine da se ne sretnemo, ali kad bi se sreli noge bi mi se odsjekle i srce kucalo sto na sat. I dan danas nakon 7 godina uvijek mi srce zaigra kad ga sretnem. Imala sam i druge muškarce ali nikad mi nije kao što mi je s njim. Imam osjećaj da je on muškarac mog života ali…
Koliko su ovi egoisti, narcisi, manipulatori, sebičnjaci đubrad. Interesuješ se za njih, dobar si, saosećajan... Oni g prema tebi, ne cene te. Kad zađu u godine, kažu nemaju koga da ožene (uvek drugi krivi, nikad oni). Čude se što ih napustiš nakon nekoliko godina.
"Bili smo siromašni, ali imali smo ljubav i bili smo srećni." Bila sam siromašna i upravo zbog toga u mom odrastanju u porodici su nestale ljubav i sreća.
Promenio sam nekoliko psihoterapeuta i potrošio malo bogatstvo za nekoliko godina i nisam osetio nikakav napredak.
Shvatila sam da imam problem u glavi kad sam počela da plačem zbog lika kojeg poznajem mesec dana jer mi je rekao da ne želi da budemo u vezi i da sam sve preozbiljno shvatila. Smor....
Koleginica s kojom sam studirala i koja je fakultetski obrazovana me je mrtva 'ladna pitala zašto moje dete ima zelene oči, iako i muž i ja imamo smeđe, i ne liči na mene, pri tom aludirajući na to kako sigurno nije muževo dete zbog očiju. Prvo sam mislila da se šali, a kad sam je pitala da li zna da postoji dominantan i recesivan gen gledala me je belo kao da sam prolupala. Uporno je tvrdila da tako nešto ne postoji. Kad sam ja nju pitala na koga ona ima kovrdžavu kosu kad joj ni majka ni otac nemaju ona se uvredila. Ona mi je samo dokaz da lepi ljudi nemaju nužno visok nivo inteligencije.