Djevojka i ja smo u vezi 4 godine i planiramo kroz određeno vrijeme i zaruke i vjenčanje, međutim, problem su ljudi u našoj okolini (obitelj) koji očekuju da to bude što prije jer eto mi smo ipak tako dugo skupa, a i vrijeme nam je. Pri tome ona nema ni 25 god., a ja sam u 27oj. Mrzim taj zatucani balkanski mentalitet i trpanje nosa u tuđa posla. Nebitno je to što trenutno nemamo riješeno stambeno pitanje, posao za stalno, što još nismo ni kreditno sposobni, ali bitno je da se mi uzmemo, pa šta bude, jer sve je lakše s "Božjom pomoći." Nas dvoje s druge strane od prvog dana imamo jasno postavljene ciljeve da ćemo prvo riješiti svoju egzistenciju, pa tek onda kad budemo financijski sposobni jednog dana se i vjenčati. Sreća samo da ne dozvoljavamo nikome da nam kvari planove, ali tih komentara tipa: "Kad ćete vi?", "Sad je na vama red." mi je iskreno pun ku*ac.
Nikad se nemojte družiti sa depresivnima, anksioznima, onima koji jedva imaju energije da dignu guz*cu ujutro iz kreveta - osim što će takvi jako naškoditi vašoj reputaciji, takvi će vas stalno gurati u stranputicu i svoje mrtvilo.... Pročitala sam negde: osoba kada prestane sebi zadavati ciljeve, njezino sunce u tijelu se gasi, energija i život se gase. Živa istina..
Evo ja nisam ružna i prilično sam harizmatična (radila sam na TV, imam mnogo prijatelja, pozvana sam na sve žurke) pa to odbija većinu muškaraca. Većina hoće konvencionalno lepe i jednostavne devojke, bez komplikovane ličnosti, koje ne izlaze, nemaju mnogo prijatelja ni hobija.
Pre par godina sa 22 sam imao operativni zahvat stručnog naziva cirkumcizija ili obrezivanje. Zahvat je odrađen u lokalnoj anesteziji. Neophodno je bilo potpuno obrezivanje, jer sam od malena imao urođenu totalnu fimozu i hroničnu upalu kože. Samo ja znam kako sam preživeo operaciju i oporavak. Pre obrezivanja sam samo jednom imao sex ili bolje rečeno pokušaj istog. Usred fimoze i sa kondomom sam imao problema zbog bolova. Praktično je bilo nemoguće imati odnos. Danas sam postiđen i krivo mi je što sam morao to sve da prođem. Osećam se kao invalid. Nesiguran sam da se upustim u bilo kakve romantične odnose zbog straha od osude naših žena, jer je danas retko ko obrezan u Srbiji i šire. Predominantno pravoslavno stanovništvo sa velikim predrasudama, iako lično nisam religiozan čovek ali poštujem sve religije. Kako se izboriti sa ovim?
Koliko je ludo u današnje vreme upisivati fakultet kad će AI do 2030. da zameni sve vrste intelektualaca. Samo zanati su perspektivni.
Jedan od razloga zašto sam prekinula vezu jeste to što bi bivši momak svaki put kada bi izašao zapratio neku devojku na instagramu (ima jako malo ljudi koje prati).
Jasno sam mu stavila do znanja da mi to smeta, ali njegov odgovor je bio da su to uglavnom drugarice iz društva itd. Neke čak nisu ni imale naše zajedničke prijatelje.
Smatram to nepoštovanjem. Prosto nisam mogla da se izborim sa tim.
Upoznam i ja dosta ljudi, ali nikad im ne tražim instagram ili kontakt.
Samo zamišljam da moj momak pita neku devojku:”Hej, mogu li dobiti tvoj instagram.”
Naježim se.
Baš imam loš ukus za muškarce. Bivši mi je patološki lažov. Bili smo manje od godinu dana zajedno. Nismo za to vreme imali većih problema, nismo se svađali skoro uopšte, lepo se slagao sa mojom porodicom, a i ja sa njegovima. Saznala sam na kraju da me je slagao sve osim imena, prezimena i gde živi. Apsolutno sve.
Sedim, gledam, razmišljam, kako mi je život ovoliko otišao u k... Imam 26 godina, majka mi je bolesna, nije ugrožena ali nije ni sjajno, nemam posao već skoro 7 meseci, ušteđevina je pri kraju, posla ni na vidiku, momka nemam, raskinula sam vezu sa osobom koju sam tada mnogo volela, od tada mi se malo ko i svideo, i kad jeste ispostavilo se da je kreten, svakako sve sam sredila u životu pa mi i momak fali. U kući neretko svađe, brat takođe ostao bez posla, počela sam da izbegavam druženja, zatvorim se u sobu i tako blenem u jednu tačku. Sve za šta sam se trudila propalo je. I nikako da prođe ovo, traje i traje. A meni se čini da sam na ivici snage. Znam da ima mnogo težih života i priča, ali meni ovo moje preteško pada.
Živim s dečkom u manjem mjestu udaljenom 2 i pol sata vožnje od moje obitelji.
Prihvatila sam činjenicu da ne želi spavati kod mojih i uvijek nešto iznajmimo. Ali me boli činjenica da ne može sjediti s mojim roditeljima duže od 2 sata. A nakon posjete njima uvijek neka nervoza. Kada kažem da je vrijeme da upozna ostatak obitelji prvo su mini drame, puhanje i onda se ja trebam sva sretna praviti kod upoznavanja.
Godinu dana smo skupa, ali mislim da preko ovoga ne mogu preći.
Čak me i njegova boja glasa privlači, njegove usne, NOS, plave oči.. Ima nešto u njegovom pogledu dok me gleda. Šteta što ima djevojku.