Moj muž se depilirao prvi put u 50+... Kaže da umišljam svašta i kako me nije sramota.
Voljela bih da imam roditelje koji me inspirišu i koji su mi uzor u životu. Volim ih mnogo, ali mi njihovo društvo ne godi, osjećam se iscrpljeno nakon razgovora s njima. Na sve gledaju negativno, u svemu vide manu, a njihov život uopće nije nešto što bih poželjela za sebe, upravo suprotno. Tužna sam jer nisu neko s kim bih provodila vrijeme da mi nisu roditelji.
24/7 sam dostupan i onda kad meni nešto zatreba po prvi put kaže mi ej izvini nemam vremena. Ma teraj se devojko.
Uvijek su mi se rugali kako me muž zaprosio. Zaprosio me ujutro kada sam se tek probudila a on došao s puta. I svim prijateljicama je bilo smješno jer nije bio spektakl. Imam divan brak i muškarca koji me poštuje i nikada mi nije ružnu riječ uputio! Ali nema veze, nije bilo vatrometa na prosidbi, pa se ne računa. Razumijem da neki misle da mora biti previše romantično jer tako pokaže da mu je stalo, ali ja nisam takav tip i on je to znao. Neka svako zaprosi kako misli da će se djevojci svidjeti.
Nikad neću zaboraviti taj dan kad smo se prvi put upoznali, rukovali, taj dan kad sam znao da nikad više ništa neće biti isto, mnogo je turbulentno bilo, bili smo na korak od svega, al uvek je nešto stajalo na putu, kada smo se smuvali njeni su bili protiv nas, nikako da se sve unormali, kada se konačno unormalilo, odlučili smo da odemo da živimo sami, ali jednog dana budimo se zajedno uz poljubce u istom krevetu, isti taj dan pakujem stvari posle njenih reči "ne želim više da budemo zajedno", svet vam se sruši u sekundi, emotivni haos, iz toga svega sam knjigu napisao o nama, samo da bi je ona pročitala, i tako dok čekam dan da mi knjiga stigne, kada me neko pita koliko sam je voleo samo kažem uskoro ćete videti.
Čitam naše stare poruke dok smo se još muvali i flertovali, dogovarali za prvi dejt, prije 10 godina, a sad upravo gledam u naše dvoje predivne djece.
Nemam nikakav život. Sve mi se svelo na posao i obaveze. Vikendom nemam šta da radim, nemam sa kim da izađem, da razgovaram. Gledam na sat da bih video još koliko sati do kraja dana, do kraja vikenda... jer jedva čekam da odem na posao jer jedino tako imam svrhu.
Mislim da radno vreme zaista može da se svede na 6 sati dnevno, 5 dana nedeljno.
Bio sam prilično tupav kad sam bio mali, ali evo i mozak mi se razvio pa sam shvatio neke stvari. Često sam bio odbačen u društvu, nekako se stvari tako nameste. Dobro mi je poznat taj osećaj usamljenosti. Danas sam odrastao čovek i to me ne potresa, ni ja ne trčim za ljudima, živim za sebe. Ono što mi slama srce je kad pomislim da sam ja možda ponekad bio takav prema mom mlađem bratu dok smo bili deca. Znam kako je meni bilo, kad pomislim da se i on tako osećao zbog mene, srce mi se slomi iznova i iznova.