Uveliko gazimo 35 god. Da mogu sam da rodim dete, rodio bih. Devojka kulira, njena drugarica ni dečka nema traži savršenog. Druga drugarica raskinula dugogodišnju vezu jer ne želi za poljoprivrednika... Bruka, kakve generacije smo!
Znam da će ovo zvučati sebično, ali... Nisam otišla na faks da bih krenula da radim jer smo bile skoro na dnu dna po pitanju finansija. Svakog meseca odnosim majci neku sumu novca. Do skoro mi to nije smetalo, ali tek sada primećujem da ne mogu da napravim skoro pa nikakvu uštedjevinu. Bukvalno pola plate odlazi njoj, trećina da platim stan u drugom gradu i ono što mi ostane raspoređujem na sebe. Imam neki standardni štek od nekih 20-ak hiljada ispod kojih gledam da ne odem, ali me je strah da opet ne ostanem na nuli. Nemam pojma. Zaista se osećam sebično kada o mojim parama razmišljam kao o mojim parama, jer me je ona podigla i izdržavala do kraja srednje. Sad mi je jedina nada da uspem da se izborim da odem u inostranstvo kako bih mogla da joj šaljem više, a i da meni ostane više. Uz to nisam preterano skromna, trošim na sebe i svoja zadovoljstva.
Prije neki dan u teretani nešto posmatram tetovaže i od 11 momaka koji su bili tu, 6 je imalo tetovažu lava, 2 vuka.
Sve sami opasni, originalni momci nema šta.
Otišla kod verenika na selo, na par dana, da sredimo i očistimo kuću njegovog pokojnog dede, da nam bude vikendica. Čistila sam šupu metlom i našla novčanicu od 200 dinara u starom lišću. Pokazujem mu šta sam našla i smejem se, kupiću sladoled, oteo mi je kao da je u pitanju hiljadu evra, i rekao besno to je njegovo jer je dvorište njegovo. Zbunjeno sam ga gledala kao da ga uopšte ne poznajem, kao da to nije on. Ne razumem šta se desilo i zašto iznenadni kvrc u glavi niotkud.
Drago mi je što nema dovoljno radnika, dosta su nas jahali privatnici sa - ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće. E pa sad nema ko.
Bivši me ucenjuje sa skrinšotovima naših poruka. A imam novog dečka. Ne znam šta da radim. Pisali smo svašta...
Često putujem i odsedam u privatnom smeštaju. Svaki put ostavim korisnu recenziju da poboljšaju nešto. Na primer da stave komarnik na prozor, kako da srede slivnik i slično. I apsolutno nikad ništa ne urade. Pa dobro bre majku mu ako već živiš od toga makar nek to bude kako treba!
Na teži način sam shvatila da s kolegama ipak ne možemo biti prijatelji. Smatrala sam je pre svega prijateljicom, ne samo koleginicom, družile smo se privatno i viđale van posla. Poverila sam joj se o nekim privatnim problemima da bi nakon par dana cela firma znala za to. Nema od koga drugog da saznaju osim od nje, a ona se pravi luda. Ko zna šta je još sve ovako pričala o meni.
Dolazim iz veoma imućne porodice i posle srednje škole sam upisala studije medicine u Nemačkoj. Na fakultetu upoznam kolegu, predivnu osobu, posle godinu dana druženja započnemo vezu. Znala sam da je i on iz bogate porodice, ali nisam tome pridavala značaja, jer su mnogi Nemci iz porodica lekara imućni, niti mi je to išta značilo, jer je i moja porodica takva. Upoznam njegove roditelje, verimo se, venčamo i, malo po malo, shvatim da su oni prebogati. Roditelji mu imaju firmu za medicinsku opremu i materijal koja ostvaruje više milijardi evra prometa godišnje. Samo tokom korone su na maskama zaradili više desetina miliona evra. Ponekad uhvatim sebe kako me je strah od tolikog bogatstva, govorimo o vilama na jugu Francuske, privatnom avionu i sl. On je jedinac, radi sa majkom i ocem, ja radim kao lekar u bolnici. Pritom su mi i muž, i svekar i svekrva divni ljudi, empatični, vredni i sposobni, bukvalno porodica za primer. Živim život iz paralelnog univerzuma...
Otišao sam u inostranstvo da radim, da se sklonim od svih i od svega.
Mogu vam reći da samoća počinje da mi prija, sve manje ljudi mi se javlja da me pita kako sam i šta radim i iskren da vam budem, ovo mi je najbolja odluka do sada u životu.