Jednoj koleginici na faksu je probilo. I da svi su se smejali i poneki krišom slikali. Čak ju je jedna koleginica namerno digla sa mesta da kao ide i zove asistenta da im nešto pomogne jer su bili u istoj grupi. Čak su prvi primetili to i namerno to uradili da bi i svi ostali videli šta joj se desilo. Koleginica je bila stidljiva i svi su je stalo ogovarali i smejali su joj se. Baš mi je bilo krivo da sve to posmatram.
Ako možete da date savet, mnogo bi mi značilo.. Ima jedna devojka u koju sam se zaljubio kao klinac i dan danas posle mnogo vremena, ona mi je u glavi skoro svaki dan. Devojka je prelepa, ima oštećen sluh, da vam ne pričam kakvu budalu sam pravio od sebe praveći se da i ja ne čujem, ali dobro.. Sad, ne radi se o izgledu, već o ponašanju koje je imala tada a i sada, nikad nisam mogao da verujem koliko se razlikuje od svih, moja ljubav prema njoj je bila ogromna, išli smo zajedno u školu i zbog nje sam postao čovek kakav sam danas. I sve sam joj to rekao, pokušavao godinama, imala je dugu vezu, poštovao sam, u moj život su ušle druge osobe, ali nikad nisam ni prema kome osetio tako nešto. Sad bih pokušao ponovo, na koji način i kako da to uradim, to je moja želja od kad sam bio dete, samo to neka mi se ostvari.
Prestala sam voleti muža. Jednostavno se promeno i sve više i više stvari u njegovom karakteru mi smeta, jednostavno me živcira svaki njegov pokret.
Imamo dete i stvarno je posvećen i voli to dete više nego bilo šta. I teško mi je da prelomim stvari i da se razvedemo. Zbog deteta naravno.
Svaku noć me probudi osećaj panike da ću provesti život kraj čoveka kojeg više ne volim. Nije fer ni prema meni ni njemu.
Sve čemu sam se smijala drugima, sve mi se to vratilo, godinama kasnije, i vjerujte uopće nije smiješno.
Da li je moj muž jedini muškarac na ovom svetu koji prezire (da dobije) oralni sex?
Imao sam prijatelja u studentskom domu kojega je jako teško pobjediti u pikadu. Igrao je pikado najbolje u domu. Manje- više svi su u domu u kantini pili i igrali pikado svaki dan, dok ja nikad u životu nisam igrao pikado. Nisam se puno ni družio. Ja prvi put u životu odigram partiju protiv njega i još 4 studenta i pobijedim. Osjećao sam se posebno. Meni je ruka mirna, ali imam teoriju da su oni popili koju pivu dok su prethodno igrali. Možda sam zato i pobjedio. Ovo se desilo 2019. a onaj Turčin sa OI me podsjetio na događaj.
Imam veliki problem, a to je da sam ogorčen na čitav svet. Skoro svi ljudi me nerviraju, čak i kad nema razloga (npr. rade nešto što ne utiče na mene), a kamoli kad se ponašaju bezobrazno. Nemam strpljenja ni za šta više. Ne ulazim u konflikte i ne mešam se ni u šta, ali prosto me izjeda bes tako zbog svačega.
Upravo su mi napisali kaznu za korišćenje mobilnog telefona na pešačkom prelazu.
Iako zaista priznajem krivicu, osećam se nekako poraženo i izdano.
Nisam pozvao baku na svoju svadbu - njoj preko 85 godina, jedva hoda, problemo sa probavom, a vjenčanje u Splitu na 40 stepeni.
Pola rodbine se na mene naljutilo što je nisam pozvao, jel mi trebala tamo dobit sunčanicu ili moždani ili šta?
Oduvek sam želela sa se bavim nekim sportom. Kao mlađa sam bila jako talentovana i prirodno sportski građena. Moji kao dete nisu imali vremena da me vode, jer su se posvetili malo više bratu, ima poteškoće u razvoju. Sada imam 30 godina i ugojila sam se dosta. Krivo mi je što nisam. Išla sam na grupne treninge i u teretanu, super mi je išlo, ali ni blizu kao što sam mogla...