Žao mi je sto tokom svog života nisam uspjela da nađem pravu prijateljicu. Prijateljica koju imam od srednje škole, smatrala sam je najboljom zadnjih 10 godina, međutim vremenom neke stvari su mi jasnije. Razumijem dok je sa momkom, neće zvati mene sa njima, ali isto tako ne razumijem da kad nije sa njim, slavi Novu godinu sa osobama koje meni ogovara, mene ni ne pozove, a zna da nemam ništa planirano. Ovo je samo sitnica, more je ovakvih stvari u našem odnosu gde me stalno izostavlja, dok ja nju uključim u svaki dio svog života. Ne želim ja nju vezati za sebe, ograničiti, nisam ni ljuta na nju, samo sam povredjena jer shvatam da nije ono sto sam mislila. Već godinu dana razmišljam da prekinem prijateljstvo za stalno, a sa druge strane mislim da je bolje napraviti distancu. Nemoj da mi govorite da pričam sa njom, ima 25 godina, odlično zna šta radi i nema smisla da joj skrećem pažnju na to, svjesna je svega, ja sam tu kad nema nikog.
Drugarica dala pare za kaparu jer kupuje stan. Pita me da joj pozajmim izvesnu svotu novca što sam i učinio. Pri tom sam joj rekao da je to zadnji put i da nije uredu da od mene stalno zajmi a pritom ima momka. Našla se uvređena...
Zaljubila sam se u asistenta na svom fakultetu…nemamo nikakav specijalan kontakt niti ga mogu pronaći na društvenim mrežama, sramota me je jer ne znam šta on oseća prema meni, ali istina je da mi se niko ovako nije sviđao i smatram da je on najlepši momak kog sam ikad videla :)
Plašim se za svoje dete, ima 23 godine, samopouzdanje 0, perspektiva 0, nikada mu niko nije rekao da je glup ili ne sposoban, a on sebe smatra takvim, pri tom je bio solidan đak i završio dobru školu. Pokušavam da mu pomognem, ali pomoć uporno odbija, ne znam šta više da uradim, sa svakom mojom pričom i pokušajem razgovora on se sve više povlači u sebe.
Bila sam na ispitu iz vožnje. Na semaforu sam slučajno ugledala dečka koji mi se već duže vrijeme sviđa i nisam ga mogla prestat gledat. Nisam krenula na vrijeme, auti iza mi trube, ja se zbunim, ugasi mi se auto i ne mogu krenuti i tako više puta i na kraju sam pala ispit...
Najgori mi je muškarac koji se takmiči sa mnom i ponižava me, zašto? Razumem da se muškarac s muškarcem takmiči, ali sa ženom?! Kaže mi poznanik što ne odem u inostrasntvo, hvali se da je on otišao, a kako da odem? On otišao s drugom. Muško je, može se samo spakovati i otići. Ponižava me zato što živim s roditeljima, a i on živi. Pogotovo što zna kako je ženama, šta se sve dešava i da žena ne sme sama da ode negde. Baš ružno i nepotrebno.
Kako je čudno kad osetiš da je neko deo tebe. Kao da je drugi deo tebe.
Volim povremeno da uđem na online chat i da se dopisujem sa nepoznatim ljudima. Svjesna sam da je to odraz otuđenja, jer nemam pravim prijatelja, pa ponekad uđem tu, lakše mi je o svojim problemima i mislima porazgovaram sa nekim koga ne znam, i ne samo o tome nego i o drugim temama. Ne otkrivam detalje o sebi, niti imam namjeru da se s nekim upoznajem. Sramim se toga, ali tako je.
Zaljubljena sam u njega iako znam da nemam nikakve šanse. I to tako nosim u sebi već skoro god dana, ali svaki put kad čujem neki njegov komentar o ženama koje mu se sviđaju kao da me nož probode. Ja sam mlada, obična, prosečno lepa devojka, dok on voli starije žene. Samo želim da me ovo što pre prođe.