Mnogo boli kada vidiš nekoga koga si iskreno voleo i i dalje voliš da voli nekog drugog.
Ne znam kako da se nosim sa tim, voleo bih da i ja izgubim emocije prema njoj jer bi mi bilo mnogo lakše.
Još od osnovne škole sam htio ostat na selu, na imanju koje je moj otac izgradio. Prije 8 godina mi je umrla majka što je oca toliko pogodilo da je počeo proučavat teorije zavjere i totalno je skrenuo, a ja napustio fakultet, liječio se od depresije i izgubio najbolje godine života. Vratio sam se prije 5 mjeseci doma s djevojkom u nadi da ću tu započet svoj život i obitelj i to mi je bila najgora odluka u životu. Danas nakon 5 mjeseci šutnje, stresa i plakanja, posvađao sam se s ocem i čekam da se djevojka vrati s posla da joj kažem da tražimo stan jer ja se ovdje neću vraćat. Životni san mi se urušio, roditelja više nemam, nemam posao trenutno, djevojka ima još 2 mjeseca do diplome, ali imam nju i to mi je više nego dovoljno. Poželite mi sreću...
Muka mi je od gimnazije. Imam želju da učim, ali većina profesora zapravo ništa ne predaje. Skinu prvu prezentaciju ili skriptu sa interneta, pošalju i kažu naučite. Ne objašnjavaju i ne znaju da objasne, a traže Boga Oca. Na ispitivanju moraju da čitaju sa papira koje su skinuli sa interneta jer pojma nemaju šta ispituju. Profesor informatike nam govori da pojma nemamo, da smo neznalice, a programe koje nam daje za test, on sam nije uspeo za jedan dvočas da iskuca, nije mu radio ni jednom od bezbroj puta koliko je pokušavao da ga napiše. Profesor fizike od početka godine jedan zadatak uradio. Sve moram sama da učim i sebi objašnjavam. Ne znam šta bih da nema interneta. Da napomenem da sam matematički smer i da sam imala želju da upišem ozbiljan fakultet gde ima matem, fizike i inform. Polako počinjem da gubim veru da ga mogu upisati. Razumem da su im plate male, ali i mi đaci smo ljudi i ne zaslužujemo da neko frustracije leči na nama i da generalizuju kako svi ne učimo.
Kad sam kao dete išla na rođendane uvek su se pravili klasični "rođendanski sendviči"- parče hleba, majonez, šunka, kiseli krastavčići i narendan kačkavalj. Ljudi moji od toga ništa slađe nije bilo i to se uvek jelo u velikim količinama. Kada je moj sin krenuo u školu i slavio prvi rođendan sa novim društvom, napravim im ja te iste sendviče i kupim nešto malo grickalica, čisto da se nađe. Epilog je da sendviče jedva da su takli a grickalice su nestale. Neki novi klinci....
Momak mi se vratio bivšoj.. Ne jedem, ne pijem.. Bukvalno hodam od mjesta do mjesta.. Samo da nisam kući.
Na praksi sam u srednjoj školi, i stalno se mijenja kontaktna i online nastava. U svim tim rasporedima ujutro/popodne plus još moj raspored za faks, čovjek se pogubi. Ugl trebala sam držati sat i dođem u 7.45 u školu. Spremim materijale i pripremim se, ali mi nema razreda. Jer mi je nastava bila popodne.
Pozvala sam momka koji mi se sviđa u kafić na piće. Lik je poneo sa sobom šah i onda se iznenadio što ne umem da igram, iako sam fakultetski obrazovana. Sve vreme me je gledao s visine i na kraju sastanka mi je rekao da drugi put tražim nekoga u svojoj ligi. U šoku sam!
Читам овде да доста мушкараца има једно те исти проблем. Немају среће у љубави, јављању девојкама и слично. Хоћу да кажем да мање-више сви исти проблем имају, и такође хоћу да кажем да НИЈЕ ПРОБЛЕМ У НАМА, НЕ ЗНАМ КАКО ДА ОБЈАСНИМ АЛИ ЕТО. Рокајте осуде, ово сам морао негде да избацим из себе.
Ne mogu da imam devojku jer sam opterećen oko svega, najviše oko finansijske situacije... U slabijoj sam finansijskoj situaciji, živim privatno... izgubio sam samopouzdanje...
Još uvek se sećam iz prve godine srednje lika koji je pozajmio od mene 200 dinara i nikada nije vratio. Ja kada nešto pozajmim i u snu na vrhu glave mi je da ne zaboravim vratiti ili ako ne mogu vratiti radije bih gladovao nego pozajmio znajući da neću moći vratiti a kod ovog entita sigurno nije bilo existencionalno pitanje, prosto ne razumem ovakve nekulturne, nemarne ljude. 🐗🐗