U vezi sam sa momkom više od godinu dana koji ima ćerkicu iz bivše veze. Mala živi u drugom gradu i retko se viđaju. Veza nam je kvalitetna i zdrava, puna ljubavi, razumevanja, poštovanja, ali mene ubijaju osećaji tuge, besa i nenormalnog straha koji me čini mi se parališe da uživam u toj kvalitetnoj vezi. Osećaj besa i tuge jer sam "druga", jer kad god se čuje sa bivšom iz bilo kog razloga mene ubi tuga, kao da ga delim sa njom, a osećaj straha me obuzima jer ne znam da li ću moći da prihvatim to, da li će me mala prihvatiti i da li je on spreman i da li može da nađe najbolje rešenje gde nijedna strana neće biti uskraćena. Ovo me ubija psihički, a on je nešto najbolje što mi se desilo.
Sanjam svašta, čak i neke stvari na koje samo na kratko pomislim u toku dana, nebitne. Ali nju nikako nisam sanjao za ovih 3 meseca kako nismo zajedno a svaki dan razmišljam o njoj i nikako ne dolazi u san.
Roditelji me forsiraju da upišem fakultet, a ni sam ne znam šta me zanima. Imam ogroman strah da ću završiti ono što ne volim, povraća mi se i dosta sam smršao.
Žensko sam, radim na benzinskoj pumpi za kasom i nema mi ništa iritantnije nego kad dođe neka gospodža i kuka i zapomaže kako ne može sama da natanka. Leba ti, ne treba iz zemlje naftu da izvlačiš ručno i prerađuješ nego da otvoriš kapak, uzmeš pištolj i pritisneš. Ako niste sposobne za tako banalnu stvar ne trebate ni da vozite kola.
Ne muvaj me i ne flertuj sa mnom ako ne želiš zbližavanje!!!
Živimo u istoj kući sa svekrom i svekrvom, isti ulaz, svako ima svoj sprat. E sad, zanima me mišljenje i drugih ljudi.. Mužu je normalno da djeca idu kod njegovih svaki dan, kao da je to njihova kuća, a moji su neka 2 km od nas, i nikad ih neće odvesti tamo. (Jelte ja sam se udala). Meni to naravno smeta, jer i moji zaslužuju i trebaju da provode vrijeme sa mojom djecom. Kod mojih treba ići samo u "goste" kad ja idem, a njegovi mu trebaju biti "domaći". U poslednje vrijeme sve češće razmišljam o razvodu, jer vidim da u ovom braku sve konce vučem ja, bukvalno osjetim kako tonem psihički..
Imam druga koji kaze za sebe da je direktan i kaze svima u lice pa to nekada izgleda i bezobrazno. Ja kada to njemu uradim on se naljuti, a očekuje od mene da prihvatim kao nešto dobronamjerno.
Ne mogu naći ljubav. Radio sam dva naporna posla dok sam studirao na master studijama kako bih imao para da izdržavam porodicu u budućnosti. Kupio sam veliki stan (u kasnim 20ima sam) i radim posao koji me plaća preko 1500e mesečno ali sam neatraktivan i gojazan i to mi utiče na samopouzdanje. Imam hobije i smisao za humor, visok sam, veran i pošten. Nikada nisam imao devojku i sve sa kojima sam izašao na dejt nisu želele ništa ozbiljnije. Na sajtovima za upoznavanje sam već nedeljama ali nisam imao ni jedan match. Opcije su mi skoro pa ponestale i osećam da polako postajem sve više depresivan. Očekujem da starost dočekam sám ovim tempom i da sam mladje dane proveo previše učeći kako bih postigao sigurnu budućnost dok većina mojih drugova su išli na žurke i gradili samopouzdanje zbog čega sada imaju devojke/žene i/ili decu a najviše sreću i ljubav dok ja nemam.
Toliko mi se smučio život da najviše volim navečer leći spavati. Svi u obitelji imaju probleme koji meni stvaraju probleme. Jer mi bude neprijatno kad me poznanik pita kako su mi npr mama, tata, sestra. Ona je bivša ovisnica, roditelji su bili previše blagi prema njoj cijeli život, i sad moraju svi njoj ugađati kad joj nešto smeta. Ona svima pravi probleme i uništila je svoje psihičko zdravlje. Bolesna je i bezobrazna.
Moja majka je jako teška osoba, po malo i bezobrazna. Imam strah od nje, njenih reakcija. Ako joj bude loš dan na poslu, taj dan bolje kući ja da se ne pojavljujem. Najviše me boli to, što imam osećaj, da ne voli kad sam sretna. Našla sam predobrog momka, ali prosto ne može da ga svari, da l njega ili to što sam ja pored njega procvetala. Svakako. Boli me. Žao mi je mama, ali želim sa budem srećna.