Iz nekog razloga mi bude nelagodno kada neko za kafu kaže u deminutivu - "kafica". Za svojih 30 godina mislim da nijednom nisam izgovorio reč "kafica", a pijem je skoro polovinu tog vremena.
Iskreno, želim da se svim bahatim i bezobraznim ljudima vrati za takvo ponašanje što pre i da dobiju po nosu za to. Neki su u fazonu šta imaš od toga, ali ako im ja ne mogu ništa, bar želim da vidim kako neko drugi obriše patos s njima ili dožive neku neprijatnost, tipa padnu i udare se, padnu u blato, šta god.
Nisu mi jasni ljudi koji u teatru na ozbiljnu i tragičnu predstavu na neke šale glumaca u tekstu se počnu smijat i tako pokvare čitav koncept predstave, težinu iste, a zapravo je tragično ili žalosno a te neke šale treba ignorisat da ne bi cijeli koncept predstave izgubio čar i duh. Ljudi uozbiljite se niste u jaslicama.
Muž i ja smo pomogli deveru, kada je došao u inostranstvo kod nas. Našli mu posao, živeo neko vreme besplatno kod nas. Porodica smo, i normalno je da mu pomognemo. Posle se odselio, ali smo naravno u sjajnim odnosima. Ima sada dobar posao. Ali, dever nas previše hvali kod ljudi. Kaže da smo mi zaslužni za njegov uspeh, i da nam sve duguje. On se izborio svojim trudom i radom za sve, mi smo mu samo malo pomogli, i smatramo da preteruje.
Svi misle da spavam u parama, a ja samo dižem babinu penziju.
Nikad neću zaboraviti kad je drug u srednjoj školi korice svoje knjige umotao u novinske umrlice.
Radim u firmi od njenog početka, dakle kako se otvorila. Sa vlasnikom firme sam u odličnim odnosima, slažemo se, razumemo... odlično funkcionišemo. Ja tu firmu gledam kao svoju, dajem svoj maximum. Neke stvari finansiram i iz svog džepa. Gledam da to sve bude prefektno urađeno. Međutim, dok vlasnik zimu provodi na Karibima, meni nikad nije povećana plata. Dok on nije tu ja ga menjam, ima poverenje u mene, sve završavam ali mi platu nije povećao. Vidim da sam budala i ne znam kako da mu kažem da nisam zadovoljan.
Ne shvatam osobe koje ne poznajem dobro, a kažu da sam ih razočarala. Konkretno mi je to rekla jedna žena, a znala je samo dva dana (i to zbog odluke koju sam donela za sebe, a ne na štetu njoj ili bilo kome drugom). Ljudi svašta sebi daju za pravo. Uvek ste vi krivi ako vas neko razočara, a to je sasvim normalno jer smo ljudi i grešimo.
15 messcu i 27 dana... toliko je dovoljno da zaboraviš osobu. Izgleda da je stvarno tako.
Sa kumom sam bila nerazdvojna, svaki dan se čule, vidjale, deca nam zajedno idu u školu. Odjednom je počela da me ignoriše kada sam se posle dužeg vremena zaposlila, dobila dobru poziciju i platu. Do tad, sve je bilo super. Da napomenem da sam ja zemlju prevrtala da njoj nabavim šta joj treba u tom trenutku a da ona meni nije mogla lek doneti kada mi je trebao. Ne znam šta je u pitanju, da l ljubomora ili nešto drugo.