Teško mi je što znam da mnogo verujem ljudima, svaki put povređujem samu sebe.
Dok se ja kući jedem kako da rješim problem za problemom ne vidim šta sa tim dobivam. Godine nekih uspješnih investicija na privatnom planu su stvorili veoma dobre glasine kako u ženskom tako i u muškom društvu. Dobio sam respekt bez da sam ga tražio. To tako dođe kada te Bog pogleda valjda. Čovjek se trudi ispravno, iako je teško, nakon poteškoća dođe i do olakšanja.
Kakav је to mentalitet ljudi koji kaže "gledam svoja posla drugi me ne zanimaju", a kada se neko sa takvim stavom nađe u nepovoljnoj situaciji onda itetkako gleda tuđa posla i drugima zapoveda i preti.
Ljudi držite do svoje reči, dakle ako gledate svoja posla onda neka tako bude do kraja, ako se mešate svima onda tima kojima se mešate stavite do znanja, naglasite "želim da se umešam u tvoj posao" itd. Dakle stvar je principa, nemojte biti licemerni i nedorečeni ljudi.
Svaki put kada dođem sa posla kasno pogledam u krevetac kako spava i pomislim u sebi: "Bravo majstore".
Toliko mi se dopadaju engleska imena, volela bih da detetu sutra dam takvo ime (uključujući i srednje ime što nije običaj ovde), ali se nikako ne uklapa u naš jezik, izgovor i kulturu. A naša imena, pa i ona internacionalna mi se ne dopadaju uopšte, ne mogu da zamislim da dete tako zovem. Mnogo sam rastrzana.
Izgleda da ću i ja, kao i većina muškaraca, da se udam samo “zato što mi je vreme”. Vidim njima svima lepo dok im žene titraju okolo. Tako ću ja sebi da nađem “ženu”, da se udam i to je to. Ako ništa bar da imam nekog ko će da se brine o meni dok ja brinem o drugim stvarima 🤷🏻♀️
Vidio sam taštu kako gleda por*o filmove. Prije svega žena baš dobro izgleda za svoje godine. Ne znam šta da mislim, ne izbacujem tu scenu iz glave mjesecima🤣
Jedina stvar koju sam mogao da uradim za svoj bolji život i za kojom žalim je što se nisam u svojim dvadesetim iselio iz stana roditelja i otišao sam da živim. Tek sam otišao sam da živim kada sam se oženio u 31-oj godini, žena i ja pravo u podstanare. Da sam otišao do svoje 25god da živim sam, mogao sam i dalje da živim ceo taj mladalački život i da se družim sa društvom, samo bih bio obazriviji koliko i šta radim sa kim i verovatno bih se više provodio. Oni koji su to prošli, znaju na šta mislim, a oni koji su mladi iz Gen-Z i razmišljaju o tome- samo cepajte sami, sad je prilika!
Zašto se ne normalizuje kuća sa jednom sobom koja će se zvati "Ostava". Tu ostavljaš sve što ti trenutno nije potrebno, a znaš da će ti nekad zatrebati. Tipa- stvari koje su ti omalele, igračke koje su deca prerasla, neki alat, biciklo, tranzistor, cipele/čizme leti..
Ovo guramo po ormarima, ispod kreveta, svuda haos. Ne znaš šta imaš zbog tog "viška stvari", a ne bacaju ti se.
Ali ljudi koji glume neko bogatstvo, da se navodno živi, da se to ne oskudeva, da ima svega, život je bajka, a bliski ljudi oko njih znaju da se raspadaju, dugovi na sve strane, žena i muž rade šta im je volja, varaju se na svakom koraku, svi to znaju, svega navodno ima sem sreće i sklada, a i to što se ima je pod dugovima i kreditima, nemojte to ljudi raditi, izgledate smešno, nikog nije briga da li i koliko imate, bedno deluje zaista, ljudima je svejedno kako vi živite, danas se ništa ne pamti i kratko je, a vaši životi ostaju sa vama...