Opet sam se po 4. put razočarala u ljubav, svaki put isto, zaljubi se u neku od mojih drugarica.
Saznala sam da mi svekrva namerno daje pogrešne recepte za njene kulinarske specijalitete da bih u očima svog muža ispala nesposobna.
Kao jako mala sam čula prepirke majke sa ljubavnicom moga oca, čak se i njenog imena sjećam. Nedavno mi je majka priznala da je tata prevario ali ona ne zna da sam ja kao dijete sve te svađe slušala i da ih pamtim i dan danas sa 23 godine. U meni je to ostavilo dubok trag. Takođe sjećam se i raznih stvari od toga da nisu željeli žensko dijete, do toga da su me kroz osnovnu vršnjaci odbacivali i nekako uvijek kad sam tužna sjetim se tih stvari. Sa psihološkog aspekta vjerovatno imam neku traumu...
Od kad živim sa curom spavam u dnevnoj sobi jer se ona cijelu noć vrti i ne mogu spavati pored nje. Ako ćemo seliti u veći stan kupujemo 2 odvojena kreveta za spavanje.
Jedan kolega kome je tata sređivao ispite upravo je objavio knjigu oko čega mu je isto otac pomagao. Pored toga, žene ga saleću jer ima ogromnu alatku i bukvalno mu se same nude. I posle kažite da postoji kosmička pravda ili karma ili šta već. Kako koga u*ere.
Moja mačka svakog voli, ne mogu čak ni da je koristim kao test da li je neko dobar. Mislim da bi i serijskom ubici legla u krilo.
Pričam sa tipom koji deluje jako zanimljivo, mnogo zajedničkih tema, stavova koji se dopunjuju. Naravno, dođemo do toga da me pita o statusu veze, na šta mu objasnim da sam trenutno solo i da ne tražim momka ili bilo šta drugo. Na šta on mene pita, potpuno hladno: "Da li si za neformalan seks?" Kao da me pita koliko je sati. Inače, nismo na mreži za upoznavanje pa da takvo pitanje očekujem. Nisam neka lako uvredljiva niti lažno moralna, ali ko koga pita takve stvari, posebno kad se ne znate? Suvišno je reći da se nećemo više čuti.
Stid me je priznati da mi je prelijepo u braku...ako me neko pita, a kažem istinu, onda svi komentarišu kako lažem i ona čuvena "čekaj dok djeca, dok ovo, dok ono, pa ćeš vidjeti", a s druge strane osjećam se glupo da se žalim na muža i brak, tj.da lažem da bi mi neko "povjerovao", odnosno potvrdio svoja "očekivanja"...
Godine studiranja, radio sam i studirao i ostanem bez posla i love na par meseci, ostala 2 ispita, prinuđen da zamolim familiju u inostranstvu za 100€ da otplatim neki manji dug, odbiju me svi, par dana posle toga javlja mi se rođak s kojim sam odrastao, pita kako sam, i sam od sebe kaže "Ako ti treba love šaljem ti odmah 1000€ za par meseci stanovanja troškova, samo položi to što imaš od ispita i svoj si čovek" , ne mogu nikad to da mu zaboravim. Završio sam medicinu, a njemu doživotno sam zahvalan.
Muškarac sam, imam 27 godina i nikad mi niko nije rekao da me voli.