Znam da će dosta ljudi videti ovo pa moram da napišem. Pazite se sa kim ulazite u vezu i kome verujete. Bivša mi je bila narcis što sam tek skoro shvatio, i čitavu vezu je tražila način da me ponizi pred drugima ali i privatno. Od konstantnih uvredljivih šala na moj račun do toga da se dogovorimo da se vidimo i kad se pojavim i zovem je nedostupna je, i to se dešavalo više puta. Posle mi se javi izvini i kaže da je nešto iskrsnulo i da nije mogla da stigne. Čak sam i primetio kad bismo bili negde zajedno da je stalno gledala ljude i kome može da se podsmeva. Nismo se čuli godinu dana, i dalje mi nedostaje ali je raskid bila jedina opcija da sačuvam sebe. Ne osuđujem je, ali opet ne želim da imam ništa sa njom barem dok ne shvati neke stvari.
Muž i ja živimo sa njegovima od početka braka, imamo i ćerkicu i super nam je, velika kuća, svi se slažemo. Svekrva i ja spremile celu slavu, sve sredile kako i treba. Jutro na dan slave, oko 8 ujutru dolazi njena ćerka sa decom i mužem (naravno žive u svom stanu). Ona se sve vreme ponašala kao da je to njena slava i kao da je ona to sve spremila, sve goste dočekivala, čim uđu ona se hvata za žito da posluži goste, pa šta ćete piti, itd. Otišli su tek u 11 uveče kući, jako me je to iznerviralo, ne znam šta joj to znači. Ako si već htela tako onda dođi i da pomogneš sa spremanjem i raspremanjem, naravno ni sudove nije takla slučajno da opere. Ja sam se osećala tu kao gost zbog njenog ponašanja.
Momci, niste ni svjesni koliko ispadate jadni kad vam djevojka pristojno kaže “Ne, zauzeta sam”, a vi na to krenete bacati komentare kao što su “Šta onda radiš u klubu?” ili, “Kako da te onda momak pušta samu u klub?”. Nisam ker pa da me mora on puštati napolje, niti izlazim u klub zato da vidim druge muške! Sačuvajte to malo dostojanstva, i pristojno se ispričajte i nastavite dalje svojim putem, vjerujte mi, dat ćete puno normalniji dojam i možda slučajno time privući neku djevojku koja je slobodna :)
Bila u dugoj vezi. Godinama pričala da želim svadbu, neki cvijet ponekad, više pažnje. Ništa nisam dobila i ako sam pokušala da kažem šta mi fali. Raskinula. Znala sam šta želim i nisam u sledeću vezu niti “kombinaciju” htjela da uđem. I upoznam svog sadašnjeg muža, koji je isto znao šta želi i vidio da sam ja neko ko je vrijedan braka i ljubavi i pažnje i za jako kratko vrijeme se uzeli. I žena i muškarac koji su ispunjeni u životu (u poslovno/društveno/životnom smislu) znaju šta hoće i vrlo lako razaznaju da li neka osoba ima potencijala za to ili ne. Ako momak/ cura u roku od max 2god (pod uslovom da nisu u školi nego već ostvareni ljudi) nisu sigurni da li žele brak… ja ne znam čemu ta veza… Možda nemaš para za svadbu kakvu želiš ali te ništa ne sprečava da zaprosiš curu dok se neke stvari ne iskombinuju (ako su u pitanju finansije ili smrt bližnjeg ili neki veći razlog).
Zavidim ljudima koji su psihički zdravi. Niste svesni koliki je to blagoslov.
S dečkom sam oko 6 meseci. Primetila sam već dok smo se upoznavali da voli malo da popije u društvu, kreće se među takvim ljudima ali se ne napija. Međutim kako više vremena provodimo zajedno primećujem da ujutru obavezno popije rakiju, do ručka je tu uvek jedno pivo ili još jedna čašica rakije. Uglavnom, svaki dan je tu neka količina alkohola. Pored toga nemamo nekih problema, nikad ga nisam videla pijanog niti išta, ali eto, počela sam ovo da primećujem, da je vazda neka čašica oko njega. Kakav mu to sedativ treba…
Imamo jedno dete i ne bih s partnerom da imam još jedno. Ne znam šta je u glavama ženama koje imaju probleme u braku, ali se odluče da rode još jedno, kao da će to nešto promeniti na bolje! Uglavnom bude teže upravo ženama, koje se onda još više žale na muža...
Imao sam nekoliko djevojaka i s njima veze 5/1/1 godina, i par vikend cura. Ušao sam u 29.tu godinu i sa svakom imam samo u početku samo osjećaj i zaljubljenost. Ali brzo se izgubi, trenutno ne mogu pronać osobu kojoj mogu prižiti osjećaje koje ovima prijašnjim curama nisam.
Raskinuli smo pre nešto više od dve godine, svi oko mene misle da sam preboleo i da sam srećan, a ja i dalje jako patim, redovno je sanjam, ljutim se sam na sebe što nikako da je zaboravim, osećam se krivo što i dalje razmišljam o njoj, nemamo nikakav kontakt ali znam da ima dečka već preko godine, osećam se jadno što i dalje ne mogu da zaboravim a ona očigledno nastavila dalje, drago mi je zbog nje stvarno, mi jednostavno nismo mogli zajedno, bio sam s mnogo devojaka posle nje ali ne ide, ni jedna ni približno da mi se svidi, plašim se da ne završim ko neki koji ceo život pate za bivšima, pritom nisam klinac imam 31..
Konačno sam uhvatila malo vremena da se vidim sa mojim bebuškicama iz srednje školice, sele u neki lokal na jednu kafidžonku i trač partiju i tako kroz razgovor provučemo jednu devojku kojoj smo se svi smejali i prozivali je. I jedna od drugarica kaže kako nju boli uvo za sve, ona je sada popularna pevaljka, turneje, koncerti, kurbla se tamo po estradi, ne zna šta će od para, dok nas četiri dvorimo kući decu i muževe pa čak i njihove bolesne roditelje, jedva jednom u mesec dana izađemo iz kuće i kao mi smo srećne. E tu sam se debelo zamislila i shvatila da nas je život možda zbog toga i zeznuo ovako, što smo se uglavnom bavile drugima a nismo se sebi posvetile. Ali sad je i kasno da išta uradimo za sebe, ali bar možemo za svoju decu i da ih učimo da nikad nikoga ne vređaju u školi i da ne budu kao što smo mi bile nezrele balavice.