Ranije sam imao dosta prijatelja non stop se izlazilo negde, vremenom kako smo otišli na studije, zaposlili se, našli devojke neka prijateljstva su nestala. Prijatelje koje trenutno imam su baš pravi iskreni prijatelji. Ranije dok sam ih imao puno jedan kuka, drugi se ne seti ni da mi čestita slavu, rođendan. Par puta kad mi je trebala neka pomoć kulirali su me, neki i kad odeš sa njima negde očekuju da im platiš luksuznu večeru. Jedan dan sam takvima reko more terajte se. Imam tih 10-tak prijatelja za koje sam tu u svako doba dana kao i oni meni.
Otkad sam krenula da pijem kontraceptivne pilule zbog policističnih jajnika, ja sam postala opsednuta slatkišima. Ranije sam mogla 15 dana lako izdržati bez šećera, a sad ako ne pojedem nešto slatko u danu tresem se i opada mi koncentracija… kao pušač kad nema cigare.
Momak i ja sređujemo kuću u koju ćemo da se uselimo. Odlučili smo se da se ne venčamo odmah kad počnemo živeti zajedno, već posle kad se mi za to odlučimo. Njegovoj familiji je to skroz u redu, a moji neće ni da čuju za takav način života..
Ja ne razumem koja je poenta fotošopiranja do iznemoglosti? Nećemo da se lažemo, skoro svi(pa i ja) iskoriste fotošop za neke sitne korekcije, ali brate, kako neko od sebe može da napravi karikaturu i totalno drugu osobu? Iskreno rečeno, mene bi blam bio da me gledaju na društvenim mrežama na jedan način, a da mi se uživo smeju i kažu 'ko je ova'.
Neki lik mi je poslao poruku da bi voleo videti moja stopala... Na kraju se nije ni pojavio.
Bila sam na ručku s jednom prijateljicom, pa kad sam joj rekla da sam 15 godina sama - ona se šokirala. Nije mogla vjerovati da je to tako. Ispričam tu njenu reakciju dugogodišnjoj prijateljici - a ona se na to na sav glas nasmijala. Smorila sam se na kraju.
Priznala mu emocije i udaljila se jer je zauzet.
On me ne ostavlja na miru, zove me druže i zapratio me na ig.
Nakon 2 godine viđanja i muvanja, čekanja da on pokrene nešto ozbiljno, ostavio me hladno jer sam ja pokrenula temu ozbiljne veze, zajedničke budućnosti i svega što ide uz to. Volim ga previše, ali me isto tako previše povredio i razočarao. Sve sam bila spremna da dam za nas. Za mene je to bilo za celi život i bojim se da nikada više ne budem mogla voleti i zasnovati obitelj.
Imam 19 godina i već više od godinu dana živim samostalno na drugom kraju države skoro bez ikakvog kontakta sa obitelji. Upoznala sam jednog dečka, zaljubila se. On je jedino što me istinski čini sretnom. Išlo je sve super, imala sam posao, njega i ništa mi više nije trebalo. A sad, sad ne znam gdje ću bit za tjedan dana, strah me toga. Bojim se da će me sustić moja brzopletost da odrastem. Ne želim otić od njega i vratit se doma, iako bi dala sve da odem na bar dan, dva. Sve se polako raspada, želim radit ovdje, ali nemam gdje. Strah me otići da se nemam gdje vratit, da njega ne mogu vidjet bar jednom tjedno. A još teže mi pada to jer nemam nikoga svog ovdje. Imam tjedan dana da smislim gdje ću i što ću sa sobom. Strah me jako i nadam se da ću bar nešto uspjet.
Zaljubljen sam u radnicu u lokalnoj kladionici. Mladi smo oboje, ona je samo godinu starija od mene. Ne mogu da prestanem da mislim na nju, a ona ima dečka. Počeo sam da dolazim dosta često tamo da pijem kafu samo kako bih prozborio po koju reč sa njom i da bih je video. Smorim se kao zmaj kada dođem i shvatim da ne radi u toj smeni.
Ne, ne kockam se, ne trošim ogromne pare tamo. Nemam problema sa tim stvarima. Pijem samo kafu u toj kladionici i subotom odigram tiket za 50 dinara. Ništa više.