Kada sam išla u srednju školu profesorica je rekla da svatko u svoju bilježnicu opiše svakog učenika anonimno a onda će ona to sve pročitat i na jedan papir napisat sve o toj osobi. Znala sam da me ne vole, proživljavala sam vršnjačko nasilje, niko sa mnom nije htio sjedit, govorili su da sam ružna i smrdim. Kada je došao red da profesorica pročita o meni nije htjela jer je ružno i pitala je zašto je toliko mrzite ona o nikom ništa loše nije napisala. Kada smo išli na izlet i maturalnu ja nisam išla jer nitko sa mnom nije htio sjedit i družit se, iako je prošlo 10 godina od srednje škole to me boli.
Uvek završim sa momcima koji bi brak i decu i misle da sam ja dobra prilika za to, a ja se toga užasavam. To su sve bili dobri i fini momci, ali ja sam toliko istraumirana time šta je sve moj otac radio mojoj majci i kakve smo stresove sve ona i mi deca preživljavali da nikad zaista nisam poželela to. Trudila sam se, mislila sam doći će vremenom, ali nije. Već mi je 35 i nemam ni najmanju želju imati porodicu. Ironija je što svi ti momci misle da bih bila dobra žena jer kuvam, čistim, lepo zarađujem, brižna sam i uvek sve mogu sama. A ja sam takva jer se nikad ni na koga nisam mogla osloniti i morala sam apsolutno sve sama i to je najveći razlog zašto ne želim tu dodatnu obavezu. Na kraju sve padne na ženu, i opet nikad nije dovoljno dobra.
Nakon godina samomržnje i obraćanja sebi sa “glupačo”, počela sam sebe da tješim i da samu sebe zovem “babygirl”. Tako me niko nije zvao a oduvijek sam htjela. To je naravno moja tajna jer je krindž, ali je jako lijepo brinuti se za sebe, a ne samo se napadati.
Već neko vreme majka mog supruga se ponaša kao da je normalno da ona bude najbitnija osoba u životu mog supruga. Opseda svaki minut našeg slobodnog vremena, dolazi nenajavljena, pokušava da se priključi svakom našem odlasku i izlasku, čak je tražila da ide sa nama na more. Kada sam rekla da suprug može da ide sam sa njom i sa decom a da ja ne želim da plaćam odmor da bi bila sa njom 10 dana rekla mi je da ja u stvari ne želim da me ljudi na plaži sažaljevaju jer je ona zgodnija od mene. Bože šta sam sve izgovorila! Sasula sam joj u lice i šta sam mislila i šta nisam. Već mesec dana niti dolazi niti idem kod nje. Život mi se promenio na bolje od kad ta toksična osoba nije u mojoj blizini. Čak je i moj suprug to razumno podneo... ode obiđe je, ne spominje je meni i svima lepo.
Moj bivši muž je bio najbolji sin, i na osnovu toga sam mislila da će biti dobar muž i otac. A zapravo sve suprotno. I dalje je htio samo dokazivati roditeljima da je najbolji sin, a zapostavio sve što smo mi. Tužno i ogromno razočarenje.
Ja stvarno nisam konzervativna i uvek sam za to da svako bira partnera i odnos u kojem će biti onako kako njemu odgovara. Ali ja više ne mogu ova zavlačenja. Ako ne želiš nešto ozbiljno, ako ti se neko zapravo ne sviđa, ako vidiš da to nije to — recite to odmah to na početku! Gledam i svoja prošla iskustva, i iskustva drugara i drugarica…pa to svako muva po desetoro ljudi u isto vreme, parovi se viđaju po par meseci i još ne znaju ni da li su u vezi, komunikacija nikakva, samo neko zavlačenje i dizanje ega. Izlazila sam sa jednim momkom pre par meseci, delovao mi da je skroz normalno preko poruka…a on meni posle pričao kako planira da se pomiri sa bivšom, ali može sa mnom da se viđa dok se to ne desi. Pa čoveče, nisam ja ničija igračka sa strane.
Žensko sam i ne mogu prežaliti što jedan dio svog života nisam živjela sama. Da radim, dođem s posla i sjedim, gledam TV u svom sređenom stanu, raspremljenom, da mi niko ne pravi nered. Da određujem sebi dane kako hoću da provodim. Ako ništa da se dosađujem eto.
Ne žalim se bilo mi je lijepo i kod roditelja i sad kad sam udata, ali eto ostao mi žal za tim vremenom u mojoj mladosti..period života kad sam mogla da upoznam sebe.
Džaba njoj slike filmske dive, kad ja imam slike u telefonu gde liči na moju babu. 🤣🤣
Redovno snimam seksi slike i kratke videe za muža iako imamo dvoje djece.
Zahladili su odnosi s obitelji jer živim izvan države preko 10 godina. Nije bilo svađe nego su jednostavno izgubili osjećaj za mene. Dobro sam se snašla, stvorila život drugdje i posto me nitko ne žali, očito smatraju da me ni ne trebaju nazvati i pitati kako sam. Otkako je mama umrla, kao da sam i ja umrla s njom, iako sam imala dobar odnos sa svima. Mama mi je govorila "daleko od očiju, daleko od srca". Bila je u pravu. Jako sam patila godinama jer sam se osjećala odbačeno, trčala sam za njima, ono dijete što čuči u meni je samo htjelo da ga netko iskreno zagrli kad ga vidi. Nagovarala sam ih da me posjete, nudila sve. I ništa. Stvarno sam sve radila otvorenog srca, bez ijedne loše namjere. Danas, s 35 godina, je prvi dan da sam ok i napokon sam prihvatila da me ne vole i ne mare. Napokon mogu pustiti. Bogu hvala na divnim prijateljima i njihovim obiteljima koji su mi poslani u život ❤️