Ne volim toliko forsiranje sela. Selo zdravo - ovo, ono, seljaci pošteni, itd. Prvo, ne vidim po statistici da je u selima duži životni vek nego u gradovima. Drugo, sećam se kada sam ja išao u srednju i na fax - ove sa sela su bile kao puštene sa lanca, a momci sa sela primitivne tabadžije koje su gledale kako da te zeznu. Na pijaci, kod seljaka, kupiš džak krompira. Spolja sve lepo, u sredini džaka trulo. Hvalisavost i zabadanje nosa u tuđe, da i ne govorim.
Ovako, on mojih godina ima neku vezu na daljinu. Kako mogu da zaključim, imaju neke zajedničke interese, a on je inače očaran njome po svemu. Ja i imamo zajedničko društvo. E sad, znam da imaju neke baš nepremostive razlike i probleme u vezi. Čini se kao neodrživo. I sa mnom je čak izlazio, nije bilo ništa, ali meni sve. Samo želim da ga imam ako raskine sa njom, ništa više. Nisam klinka, znam šta pričam, i ja i on kasne tridesete. I molim vas nemojte sad, ne budi naivna, iskorištava te, pumpa ego. Džaba zaljubila sam se i gotovo. Samo želim da mi budemo zajedno.
Priznala sam sebi napokon da je realnost i istina da jedem više nego što treba i da je to glavni razlog mog debljanja i konstantne borbe sa viškom kilograma. Da, imam insulinsku koja jeste i deo genetike, ali je i podstaknuta mojom ishranom. Jeste, štitna mi je na granici, ali sigurno je i to podstaknuto mojim načinom života. Postoji mnogo ljudi koji imaju bolju genetiku, brži metabolizam, nisu skloni gojenju, mogu više da pojedu i da se ne goje, ali realnost je da moram da uskladim ishranu sa svojim telom, ne sa svojim željama i tome šta volim da jedem. Ne jedem ja mnogo što se tiče slanog, ali svaki dan pojesti nešto slatko negativno utiče na moje fizičko stanje i iako sam svesna toga ne mogu da se iskontrolišem. Sebi govorim moraš smanjiti i izbaciti i istovremeno se natrpavam slatkišima kao nenormalna. Psiha je to.
Raskinula sam sa momkom jer me je maltretirala njegova sestra.
Nekada te ljudi neće voleti zato što budiš u njima ono što oni ne smeju da urade.
Izdajem apartman na moru, i uvek kada čujem da će mi doći neka porodica na letovanju, otac, majka i deca, uvek zamišljam tu majku te dece kakva je, da li je lepa, zgodna, kakva je na plaži kad se skine u kupaćem. Kad mi se dopadne neka onda sam često na plazi gde i oni idu da bih je gledao.
Ženim se, a moj kum mi pet dana prije svadbe javlja da ipak neće doći. Rekao je da mu je žao, ali da ima neodgodiv poslovni put na drugi kontinent, ide sa šefom i obećana mu je povišica ako taj sastanak prođe dobro. S jedne strane ga razumijem, ali s druge se osjećam kao budala, jer znam da bih ja na njegovom mjestu bez razmišljanja propustio takav put. Vjerujem da su prijateljstvo i ljudska bliskost važniji od bilo kakvog novca.
Zašto niko ne priča o tome koliko je selidba mentalno teška?