Mnogo mi je žao što nismo sebi uspeli da ispunimo neke sitne želje. Da vozimo motor, roštiljamo u prirodi, odemo na kampovanje... Ceo život živimo skromno, roditelji su mi nastvanici u penziji, uvek divni, nasmejani i ljubazni, vrlo cenjeni, ali nisu nikada uspeli ni auto sebi da kupe kamoli da priušte stan, letovanje... Mučenje tokom srednje, faksa, na početku karijere, prvih godina braka s decom, pa još se brini o njima i kupi roditeljima garsonjeru da se ne muče. Posle zbrinjavaju sebe, pa ženinu majku, decu u srednjoj itd... Ne mogu više. Posle posla samo hoću da legnem i da nikoga ne gledam i ne pričam. Ni ženi nije mnogo bolje. Toliko rada, misli o poslu, računima, obezbeđivanju dece. I to tek pošto smo ih iškolovali, valjda bi sad trebalo da budemo puni elana, ne znam šta je ovo?
Devojka mi je poslala glasovnu poruku svog vetrića kako bi mi dokazala da i žene prde. Zgadila mi se, ne zbog prdeža nego prostakluka.
Vozim se u tramvaju i gledam neka ženska u tramvaju pitala chat gpt kolika je cijena hrvatskih kišobrana u dmu? Je*ote dođeš u dm i vidiš cijene, pa zar smo na to spali da za sve pitaju chat gpt i sve žele na izvoli, nije željela doći nepripremljena da mora pitati blagajnicu ili da ju netko pazi vidi kako gleda koliko koji košta već da dođe pripremljena i da kupi i ispadne pametna, BOŽEEEE DO ČEGA SMO DOŠLI????
Prijatelj mi je dvije godine u Njemačkoj. U te dvije godine konstantno mi se žali da ga tamo nijemci tretiraju loše. Da ne smije pričati naš jezik, da mora paziti kako se ponaša. I stalo priča loše o njima, kako su grozan narod, kako nikoga ne prihvaćaju. Dok isti taj prijatelj nije došao za blagdane u Hrvatsku i kada je vidio Nepalce kako rade i žive tu govorio je iste stvari što njemu govore nijemci. Kada sam mu rekao da radi istu stvar odgovorio mi je: "Nije to ni blizu, ja nisam smeđi". Ko je tu lud?!
Bila sam 3 godine u vezi s osobom koju ne volim. Imala sam mnogo svojih problema na dnevnoj bazi i odgovaralo mi je da samo imam s kim da progovorim. Obećavala sam zajednički život i lagala o ljubavi. I nije mi žao.
Nikad mi nije bilo jasno kako je dečku kuća od dva sprata uvek cakup pakum sređena, wc-i da ližeš i sve to. Znam da je vredan i spsoban muškarac ali me je šokiralo što su mu i prozori bolje obrisani od mojih. Kada bih se žalila kako sam umorna jer sam celu subotu ribala svoj stan, uvek se smejao i govorio da preterujem. Slučajno smo kroz neku priču s prijateljima shvatila da on ima kućnu pomoćnicu Slavicu, kako je nazvao domaćicom kuće. Ne nije mu “žena” nego je reč o prvoj komšinici, starijoj ženi koju niko ne želi zaposliti, a fali joj do penzija. U mladosti ga je čuvala i eto ovo je način da joj se oduži, a da joj ne poklanja jer bi odbila. Koji car, samo ću to reći, treba i meni jedna Caca u suštini!
Šefica je napravila veliku grešku, svoj deo posla nije uradila kako treba i zbog toga može da izgubi licencu za rad. Drugi deo posla (moj deo) uradila sam odlično. Na kraju, predmet je zatvoren, kompletiran i ona je uočila svoju grešku i počela da vrišti na mene jer je nisam proverila. To nije deo mog posla, ja se u taj deo ne razumem, moj deo je bez greške. Ona je vlasnica firme ali toliku količinu nekontrolisanosti i neodgovornosti nisam videla. Ja ovo neću da trpim, sutra dajem otkaz.
Imam 40 godina.
Moj najveći uspeh je moje dete.
Moj najveći neuspeh je samo jedno dete ! Žene, radjajte !!! Ako vam je Bog dao rađajte.
Biće para, biće svega, odhraniće se, iškolovati !!! Rađajte !!!!
Volela bih da mogu da isunim želju svom sinu i podarim mu brata ili sestru.
Ja sam verenik one devojke što je pisala da ne razume devojke koje plaćaju po pola računa s partnerom, da joj ja sve plaćam dok ona radi po kući. Vidim da ste je izvređali da je parazit i da je to recept za katastrofu. Kao prvo, devojka radi kući možda i više nego ja na poslu, ona organizuje i radi sve ono što ja ne bih nikada mogao da postignem sam, to nije parazitiranje već je zaradila sve što joj dajem i ona to zaslužuje. Svoj posao radi samo zato što ona želi iako ne mora i nije dužna. Divna je, inteligentna, vredna, ambiciozna obrazovana prezgodna. I ona meni sama često nešto kupi i iznenadi me. Smatram da sam ja kao muškarac dužan da obezbedim sve, da joj obezbedim da hobi pretvori u posao, školuje se i da je podržim u svemu što želi. To što je ispunjava da radi, njen novac je za njene hobije, šoping i šta voli. I ne, neću je zameniti mlađom i lepšom jer je obožavam, ona je žena s kojom planiram da ostarim. Čak i da se rastanemo, obezbedio bih je finansijski.
U oktobru se udaje jedna rođaka tako da ja ostajem i sa mamine i sa tatine strane jedina koja nema dečka.. Iako mi je oduvek bila želja da jednog dana imam svoju porodicu, shvatam da se to nikada neće dogoditi.. Možda će nekome zvučati čudno ili glupo, ali meni je sa 28 godina strah da pogledam u nekog normalnog dečka, a kamoli da probam da budem u vezi... Razlog mog straha su moji roditelji jer se bojim da će se oni stvarno poubijati ako bih se ja jednog dana udala i otišla iz kuće.. Otkad znam za sebe znam i za njihove katastrofalne svađe tuče i pretnje.. Dok su oko mene sve devojke koje znam uživale u životu i tražile momke, ja sam moje preklinjala da se ne svađaju.. Ako bih videla da nasrću jedno na drugo stala bih između njih da ih razdvojim, a onda bih od oca doživela da me pljuje u lice, da me vređa i govori da mu se više ne obraćam.. Baš tako je i danas bilo.. Navikla sam se na sve ovo odavno, ali eto priznajem da mi je krivo što se neću ostvariti jednog dana kao majka. .Više mi se i ne živi.