Nedostaje mi da živim samostalno. Živela sam dve godine sa bivšim momkom i još dve godine sama, ali sam morala da se vratim kod svojih, jer jedna plata nije bila dovoljna za stan i ostale troškove. Nisam polagala račune gde sam i u koliko sati se vraćam kući, radila sam šta sam htela bez da mi se to prebaci. Sada je samo neko gunđanje, rasprava skoro svaki dan. Mada i dok sam živela sama su mi često dolazili, ali sam ipak imala mir. Volim često sama da iskuliram sa sobom, a moji zahtevaju da budem sa njima od kada ustanem, pa dok oni ne legnu u krevet i još mi prebacuju što ostajem posle njih da pogledam film, iako imam preko 30 godina.
Danas je kolega na poslu htio da reže tortu za svoj rođendan, budući da je bio jako nespretan ja sam uzela taj nož i isjekla tortu. Rekla sam nema veze, ja sam žensko. Nakon toga sam razmišljala o svom činu i što sam uletila da pomognem, to je bio neki moj ženski instinkt i kultura. Sto puta su muškarci meni mogli pomoći za neke stvari koje se u društvu podrazumjevaju da su *muške* ali nisu. Shvatila sam da su to neki sadašnji gubici karaktera drugačije ne mogu da shvatim. Nije mi jasno kako su mogli prolaziti pored mene i čak svirati mi dok se ja patim i nespretno mijenjam gumu na autu…
Ostala sam trudna i nismo napravili venčanje, oboje nismo bili za to da se desi baš tad. Posle nekog vremena ja sam krenula o tome da pričam i razmišljam, ali ništa. Porodila sam se drugi put, nakon nekog vremena dobila prsten. Ali ni priče o venčanju sa njegove strane, već sam uvek ja ta koja to potencira i koja to želi.
Prsten mi se ne sviđa, nakon 10 god ni to nije izabrao kako treba. Ali ajde, ni ne nosim ga.
Prolazi vreme i on priča kako je venčanje glupost i kako on ne razume poentu građanskog venčanja? Ali kao hajde da se venčamo jer ja to želim i kao biće nam lakše zbog nekih stvari.
Zna koliko mi je veridba bila važna, koliko mi je želja bila velika da napravimo venčanje. Možda preterujem, ne znam, ali mene ovo sve jako pogađa, dvoje dece sam mu rodila, tolike godine u vezi.
Mislim da se polako kajem jer sve više zamišljam kako bi mi lepše bilo da nismo zajedno.
Muž i ja živimo sa njegovima od početka braka, imamo i ćerkicu i super nam je, velika kuća, svi se slažemo. Svekrva i ja spremile celu slavu, sve sredile kako i treba. Jutro na dan slave, oko 8 ujutru dolazi njena ćerka sa decom i mužem (naravno žive u svom stanu). Ona se sve vreme ponašala kao da je to njena slava i kao da je ona to sve spremila, sve goste dočekivala, čim uđu ona se hvata za žito da posluži goste, pa šta ćete piti, itd. Otišli su tek u 11 uveče kući, jako me je to iznerviralo, ne znam šta joj to znači. Ako si već htela tako onda dođi i da pomogneš sa spremanjem i raspremanjem, naravno ni sudove nije takla slučajno da opere. Ja sam se osećala tu kao gost zbog njenog ponašanja.
Zavidim ljudima koji su psihički zdravi. Niste svesni koliki je to blagoslov.
Moja supruga koja ima 35 godina, dvoje dece i život sa mnom je pod ogromnim uticajem svoje majke. Da napomenem, živimo kilometrima daleko, čak u drugoj državi, finansijski smo potpuno nezavisni, radimo i zarađujemo za sebe, ali ona živi život po pravilima svoje majke. Počinje opasno da me nervira.
Smatram da tatini sinovi najbolje prolaze u životu. Kao neko tko je odrastao bez oca i time u relativno lošoj financijskoj situaciji, uopće ni ne prilazim djevojkama jer većina ih danas gleda novac. Pitam se hoće li biti prekasno dok i ako uspijem nešto napraviti od sebe da mogu zadovoljiti visoke standarde današnjih žena.
Moja devojka za svaki događaj (rođendan, godišnjica, 8 mart, itd) očekuje neki prelep, preskup poklon. Nije to problem kupim ja njoj sve što želi, problem je što za 2 godine ja od nje nisam dobio ništa. Svaki put kad razmenjujemo poklone ja joj dam poklon, ona se oduševi i onda ima i ona nešto za mene i skine se u neki sexy veš. Lepo je to bilo 1,2 x ali svaki put isto, to nije poklon, osećam se kao da plaćam za sex sa njom. Nisu problem pare, oboje radimo u imamo odlične plate, neću ništa da joj kažem jer će se naljutiti i ispašću najgori. To jednostavno nije poklon, ne gledam to tako,ako se ja toliko potrudim i sve ti omogućim možeš ti bar 50% istom merom da vratiš. Sad je već za dan zaljubljenih naglasila sa očekuje oni Birkin torbu, koja košta boga oca. Ja ću se skinuti u gaće i leći na krevet i reći da je to poklon, pa puklo kud puklo.
Svim ovim bolesnicima što voze kao manijaci i ugrožavaju tuđe živote na bilo koji način, treba trajno oduzeti vozačku dozvolu i strpati ih u ćuzu. Jbt, više ne smeš da ideš ni trotoarom, stalno si u strahu hoće li neka budala zajašiti gore i pokositi te. Pešački prelaz tek, užas.