I ja sam jedna od majki koja ima novaca a ne želi udovoljavati sinu i kćerki. Ne razumijem zašto mu moram svaku želju ostvariti samo zato što sam u mogućnosti. Oprostite ali to djete jednog dana mora samo u svijet i samo se boriti za sebe. Neću ja uvijek biti tu i neću napraviti invalide od njih. Platila sam im vozački, za auto neka sami šparaju i rade sezonu. Ako treba dodati nešto, nema problema, ali daj da vidim da se borite malo, a ne da se samo na mene oslanjate.
Moj bivši muž pre nego što smo se razveli radio od 9 do 5, pošto je radio od kuće, u 5:05 su mu noge već na stolu i i kreće dremka. Probudi se negde oko 7, naravno odmah bi da večera , u 9 se tusira i u 10 u krevet. I tako svaki dan poslenjih godinu dana braka. Ne ide do prodavnice, ne kuva, ne čisti, ne zna gde nam stoje čisti peskiri, da ne pričam što ne zna kako se uključuje mašina za veš i što nije ni znao da imamo i masinu za sudove! I on misli kako je on san svake žene, i kako će posle razvoda naći drugu. Evo već par meseci me moli da se pomirimo ‘zbog dobrih starih vremena’ pa da njemu stavrno jesu bila dobra, imao je kucnu pomoćnicu koja je radila za džabe, još mu i račune plaćala od svoje plate. Opekla sam se jednom neka hava i drugi put..
Moj otac je moj uzor. Takav čovjek se ne rađa često. Fizički sposoban za sve, zna da vozi kamion, auto, brod, oko struje zna sve, u školi nije bio neki đak i nije nešto mnogo završio ali je pokrenuo vlastiti biznis i dobro zarađuje, ima nas dvije ćerke i nikada nije poželio sina, istina je da smo i mi njemu pomagale oko svega, i kada treba da se nosi ormar na 5. sprat i cijepaju drva, ali je i on nama kuvao ručak i porubljivao hlače. Nikada nam nije branio da se šminkamo, oblačimo, izlazimo, pijemo, čak nas je i ohrabrivao, a dobra smo djeca bile, stvarno. Mama je išla na posao jer je htjela, ali je bila domaćica u periodu kada smo mi bile male, a ništa nam nije falilo nikada. Rođendane, godišnjice, praznike, nikada nije zaboravljao. On i majka često putuju negdje sami. Tehnologiju zna da koristi. Nama je išao na roditeljske i bio jako aktivan po pitanju naše škole, ali nikada strog. On je taj koji nas je tješio kad smo tužne, vodao doktorima kad smo bolesne. A čovjek je sa sela..
Moja supruga nije emotivan tip osobe. Ja sam još gori po tom pitanju. Ali sam se jako obradovao kada mi je napisala "hvala" za sve što radim za nju i djecu, kako ne donosim stres kući, kako plaćam sve njihove obaveze i kako uvijek može na mene računati. Bilo mi je baš drago i srcu milo to pročitati. Plakao nisam, ali sam se nasmiješio čitajući. :)
Mrzim što kolegele sa djecom imaju više povlastica. Dopušta im se da dođu kasnije, ili odu ranije jer moraju po djecu u školu/vrtić i tako dok ne krenu u srednju. Mislim da je dijete od 10 godina već sposobno samo ići u školu, pogotovo ako im je škola u kvartu. Pa onda nama drugima daju njihov posao koji nisu stigli odratiti pa često sotajemo prekovremeno. Nije njihov posao moja odgovornost!
Negde mi je po mrežama proleteo video koji kaže ovako: "Ne treba mi psihoterapija. Treba mi dobar i stabilan posao. Treba mi pozitivna porodicna atmosfera i lepa veza. Treba mi nekoliko bliskih prijatelja. Treba mi dovoljno novca da ne budem u dugovima. Treba mi ostvarenje na poljima koja su mi važna...."
Davno nisam videla bolje iskorišćenih 30 sekundi snimka. Mislim da ovo važi za većinu mladih ljudi, gde god živeli.
Imala sam 28 godina kada smo se upoznali. Oboje zaposleni, ispunjeni i srećni. Veza je išla glatko i lepo. Udala sam se sa 31, a sa 32 dobili prvo dete. Do 40-te, sve savršeno mi i naše troje dece. Muž mi dobija premeštaj i mnogo veću platu u Americi. Svi se selimo, ja kao lekar nemam mogućnost zaposlenja dok ne položim ispit da nostrifikujem diplomu, ali i ne žurim sa tim jer odgajam decu dok on radi zahtevan posao i pruža nam sve.
Godinu dana od preseljenja, kako kaže našao je ženu svog života, nas napušta i seli se kod nje. Decu ne viđa, ali plaća alimentaciju.
Ostala sam glupača bez posla, jer sam sledila muža koji je odlučio da nas napusti i živi momački san u 42-goj godini života. Želim svim žena da poručim da bez obzira na brak i decu ne odustajete od svoje karijere i posla, jer ako ostanete bez muža (da li kao ja ili ne daj bože zbog njegove smrti) ostaćete bez novca, a treba prehraniti porodicu.
Iako radim pratim i dalje oglase za posao. Sve više oglasa se ponavlja, čim im istekne onaj period do kad je postavljen odmah se obnovi. Dragi šefovi, da li vam je toliko teško da platite radnika kako treba? Mene ponovljeni oglasi ne privlače, čak šta više odvlace me od te firme jer je smatram neozbiljnom za bilo kakvu saradnju.
Sinoć sam videla bivšeg nakon skoro dve godine od raskida. Dušu sam isplakala, a mislila sam da sam ga potpuno prebolela. Bio mi je prvi dečko, a ostavio me je preko poruke i mnogo povredio. Toliko želim da ga zaboravim, ali nikako da se pojavi neko sa kim bih mogla početi vezu i zaljubiti se ponovo.
Ceo dan sam na fakultetu na predavanjima i vežbama, jedva stignem da pojedem jedan obrok u menzi. Da kupim da jedem nešto nemam novac. Subotom imam prakse tako da ne mogu da radim nigde.
Uništavam sebi zdravlje, malo mi je ostalo do kraja i žao mi je da ga napustim.
Mama ne radi nigde a tata je otišao u penziju.