Možda se žalim na gluposti, ali mrzim kad u serijama i filmovima glumci od 25 godina glume tinejdžere.
Trpim psihičko nasilje od svojih prijatelja kada odbijam alkohol.
Da mogu ponovo sve iz početka, ne bi se udala već bi živela vanbračno pa dok traje traje, okreneš se i odeš bez komplikacija. Bez papirologije i komplikacije oko vraćanja prezimena i sređivanja dokumentacije. Udala sam se slepo iz ljubavi, verujući u stvaranje porodice, porodičnog života a dobila lenjivca koji je posle nekoliko meseci zajedničkog života pokazao koliko je samoživ, bezobrazan i bez imalo poštovanja vređa jer mu se može. Glumi neku nadmenost i komandovanje, očekuje da mu budem prinesi donesi skužavka kao da je invalid. Oboje radimo i delimo račune na pola. Kupila sam veš mašinu a on mi duguje pola cene jer mu je kriza na poslu pa nema. Mesec dana kasnije kupuje na rate apple laptop. Čemu se nadati u budućnosti sa takvom osobom? Neko je rekao umiranje bez smrti je razvod i jeste tako, mrcvariš se mesecima.
Za razliku od većine ljudi koji ih i dalje podje*avaju, imam veliko saosećanje prema devojkama iz moje škole koje su sebi plastičnim operacijama i drugim estetskim zahvatima sebi skroz promenile izgled. To su devojke koje lično poznajem (neke više neke manje) i znam da su duše od čoveka, ali bile su žrtve verbalnog nasilja zbog izgleda i ni ne mogu da zamislim kakve sve komplekse one i dan danas nose sa sobom. Ne znam šta nije u redu sa ljudima, tad su komentarisali ,,Vidi koliki nos ima'', a sad ,,Jao vidi ovu što je operisala nos čim je izašla iz škole''. Bilo je ,,Kakva je ravna kao daska'', a sad pričaju ,,Vidi što su joj roditelji kupili si*e''. Nisu svi emocionalno jaki i u stanju da prebole konstantne uvrede i komentare, pogotovo što su mnoge devojke izuzetno osetljive u tinejdžerskom dobu i te traume mogu vući ceo život. Saosećam sa njima kao i sa svim žrtvama nasilja i samo se nadam da će jednog dana moći da pronađu unutrašnji mir.
Sinoć sam se smuvala sa likom da bih sa drugaricama ušla u njegov separe, jer nismo imale gde da stanemo.
Sviđa mi se jedna cura, a neki dan sam vidio da ima sestru blizanku (bile su zajedno). Imaju istu kosu, isti stil i obje studiraju na istom faksu kao i ja. Sad više ne znam koja mi se prva svidjela jer ih ne razlikujem.
Govorim da sam *iz Niš* da bi ih uskratio mogućnosti da to kažu (a budimo realni uvek kažu), kao i da im vidim zbunjene face kad shvate da sam okej s tim i da me zabole za padeži.
Moj rođeni brat je prošle godine verio devojku i ona je prešla da živi kod nas. Roditelji i mlađi brat su dole a stariji brat, ona i ja na spratu zajedno. U početku mi to ništa nije smetalo dok njena mlađa sestra nije počela da kampuje kod nas. Pre dve nedelje je celu nedelju spavala kod nas, prošle nedelje je snajka išla kod njenih bila celu nedelju i kad se vratila u petak i njena mlađa sestra je došla kod nas i bila ponovo ceo vikend. Njena sestra je inače mala i navodno je, kako brat kaže, jako vezana za nju. Ja shvatam to sve, i verujem da joj je teško što je otišla od svojih, ali ovo je već preterivanje. Još danas kažem bratu kako nije u redu da ona stalno provodi vreme kod nas jer nije sam u kući već sam tu i ja, kao i naši roditelji i mlađi brat, na šta je on samo rekao kako ja ne mogu ništa da uradim povodom toga i da se ništa ne pitam. Ne znam da li možda previše dramim oko ovoga ili ne, ali ja bukvalno nemam ni malo svog mira u vlastitoj kući.
Drug se naljutio na mene, jer sam odbio da mu budem kum. Više nisam pozvan na venčanje. Nekoliko ljudi me zvalo da mi objasni da je to čast kad te neko izabere za kuma. Počastvovan sam, ali neću to da radim. Ne dugujem nikom objašnjenje. Ne želim da ti budem kum i tačka. On bi tradicionalnu svadbu, venčanje u crkvi. Njegova devojka me pitala kako mi nije žao da rasturim prijateljstvo. Nisam ga ja rasturio. Ja sam kulturno odbio da mu budem kum. On je uradio sve ostalo.
Spavala sam sa mojim najboljim drugom. Družimo se bukvalno od kada smo se rodili, naše mame su najbolje drugarice, a tate najbolji drugovi, svi su bili iz istog mesta i družili se oduvek. Nekako spontano smo i mi postali najbolji prijatelji, išli u isti vrtić, u isti razred u osnovnoj, u isti razred u srednjoj... Onda smo oboje upisali fakultete u istom gradu i postali smo i cimeri. Oboje imamo 19 godina, uskoro punimo 20. Eto to se desilo, jedne večeri smo gledali nešto na tvu i bili smo tako zajedno zagrljeni. To ništa nije ni čudno ni nenormalno za nas jer smo uvek tako zagrljeni bili. On me je samo poljubio i eto desilo se. Iskreno ja sam zaljubljena u njega od kad sam imala 8 godina, ali ne verujem da on mene tako gleda. On nikada nije bio u vezi, imao je samo kombinacije i mislim da ovo posmatra na isti način. Posle toga smo se samo ponašali normalno kao da se ništa nije desilo. Ne znam šta da radim jer za mene nije ništa kao pre. Bojim se da ga bilo šta pitam jer se bojim odgovora.