Imam radnog kolegu koji mi se nabacuje, iako zna da sam u braku i da imam decu. Ja ne reagujem na njegova udvaranja. Nikad ne bih prevarila svog muža. Ali je lepo kad neko obrati pažnju, na primer jedan kolega mi je napravio kolač od maka i doneo na posao, zato što sam jednom spomenula da mi je to omiljeni kolač, ili mi dodeli komplimente, ne na osnovu izgleda već mog karaktera. A onda dođeš kući, čeka te nervozan muž, gladna deca, puna sudopera i brdo prljavog veša. Ne tražim ja ovde dozvolu za prevaru, to za mene ne dolazi u obzir jer mi je važniji brak od avanture. Ali ponekad stvarno razumem kad neko kaže da je prevario partnera zato što je bio nesrećan/nesrećna ili preopterećen/a.
Od svih dobrostojećih porodica koje znam, retko koja je nesrećna. Od svih siromašnih porodica koje znam, sve su nesrećne, očajne i žive pod tenzijom. Tu se završava svaka diskusija. Naravno, i oni koji imaju para mogu da dobiju rak, da poginu u saobraćajci, da izgube nekog koga vole... Ali to su slučajevi u promilima. Glavni problem i izvor nesreće za savremenog čoveka jeste nedostatak novca, svidelo se to vama ili ne. Svako ko kaže suprotno koristi se izgovorima i floskulama.
Htela sam sa jednim dečkom da odem na dejt, da se upoznamo normalno, da sednemo na kafu negde, popričamo... Ali on to nije hteo... I ja sam ga pustila.. Nisam navaljivala, nisam mu više pisala, nisam ga jurila... Posle dva meseca eto njega opet javlja se.... Nisam mu odgovorila na poruku. Mislim se, ajde ti druže neku drugu zezaj, kad jednom nećeš a bilo ti je ponuđeno, gotovo je, vrata su se zatvorila.
Radim u apoteci, dečko koji mi se sviđa je danas došao i kupio kondome😭
Ne podnosim nenajavljene dolaske. To mi je toliko odvratno i nekulturno, nemam reči. To nisu nikakva iznenađenja, nego nekultura.
Čim dijete od 3-4 godine nosi striktno markiranu odjeću i obuću znam da su roditelji iskompleksirani.
Kako je sve postalo farsa. Sve je samo za slikanje. Nisu više bitna osećanja.
U životu mi je bitno samo dobro da se udam, da nađem lika koji ima novca.
Nije mi bitno da li ga volim, da li je zgodan, lep, mlad, star, samo da ima para.
Jako sam lenja i mrzi me da radim i kad se udam bogato, neću morati da radim. To mi je cilj.
Moja kolegica je saznala da je muž varao pune tri godine, prešla preko toga, oprostila. Sad ga prati na svakom koraku, gdje god on krene i ona je tu, čak i ako ide u drugi grad zbog posla, ona ostavi sve i ide s njim. Njena opsesija s njim je postala nepodnošljiva, ne možemo više funkcionisati na poslu, jer ona sve vrijeme razmišlja o njegovom sljedećem koraku. Zašto sebi žene ovo dozvole?