Period srednje škole pamtim po kocki, alkoholu, cigaretama, partijanju, lakim, a onda i teškim drogama. Loše društvo, svi mladi željni nekakvog dokazivanja, ali na potpuno krivi način. Ja sam tada imao 200kn džeparca tjedno za što sam mislio da je jako malo, pa sam mislio da će mi kocka riješiti probleme. Dogodilo se to da sam se navukao, sjedio satima u kasinu, nisam jeo u školi jer nisam imao nikad novaca pošto bi uredno sve ulupao na aparate i rulet. Dugo vremena sam se borio sa svakakvim ovisnostima, da bih na faksu prvo prestao pušiti, a zatim i izlaziti. Kocka je i dalje trajala, ali i to sam počeo kontrolirati. Nakon faksa sam prestao s kockom, počeo trenirati 5x tjedno, zaposlio se u firmi s vrhunskim uvjetima, ubrzo ću se vjerojatno i oženiti i zahvalan sam samom sebi što sam neke stvari prošao na vrijeme i što znam kako želim živjeti život. Nažalost od ostatka ekipe većina je završila loše i kao teški ovisnici u dugovima bilo zbog droge ili kocke. Djeco, pamet u glavu!
Ženu sam upoznao u hotelu gde sam prespavao i sutra došao na doručak. Ona je radila tu, bila pored švedskog stola, dopunjavala hranu. Ja napakovao pun tanjir kajgane, ona pogledala, ja pogledao nju i kažem: 'pa i kući jedem 10 jaja za doručak i nasmejem se'. Taj osmeh njen lepi nikad neću zaboraviti. Pitao je odmah da li je slobodna za ručak jer ću ogladneti, sačekao je ispred hotela kad je završila, otišli na ručak, upoznali se, godinu dana išao po 200km vikendom da se vidimo i sad uživamo u zajedničkom životu.... A drugar kod kojeg sam bio na proslavi rođenja deteta pa odseo u hotelu tu noć, on nam je kum.
Danas mi se desila interesantna situacija. Na ulici sretoh devojku i pretpostavljam njenog momka. U prolazu sam pogledao u pravcu devojke i ona u mene. Nakon pola sata u povratku kući na istom putu ponovo sretoh taj par i ponovo identične okolnosti - devojka u prolazu pogledala u mom pravcu. U oba slučaja taj momak nije obraćao pažnju, verovatno ništa nije primetio. Sad mi nije jasno da li sve ovo ima neko dublje značenje ili je jednostavno devojka bila začuđena što je dvaput u kratkom roku srela istu osobu.
Nemam pojma kako se ljudima desi ljubav, ja sam čekala da se desi-pa ništa, pokušavala, davala šanse i prilike, tražila, trudila se, raspitivala se, online aplikacije probala, preko poznanika, spontano...i ništa. Očito ti mora biti suđeno i onda ti se desi, jer ako tražiš i pokušavaš-ništa...
Moj dečko 31 godina ode s mamom i tatom na putovanje, a ja sedim kući, a živi s njima i stalno su ili smo zajedno… i kad smo nas dvoje sami non stop mora da ih zove ili im piše…i posle mi kaže da sam posesivna što se ljutim…što ne može bez mamine suknje. Guši me i to i počinjem da se ljutim a oni ga još više okreću protiv mene da sam ‘nestabilna’.
Moju drugaricu prevario momak. Puko skandal. Ona ona besna, nije imala mira i uzme ekser pa mu išara auto. A on dva dana ranije prodao taj auto. Al to nije kraj. Televisa presenta. Novi vlasnik, neki baja, malo stariji od nje, cimao je oko naknade štete. A zapravo je samo hteo da je viđa. Smuvaju se. Sad su vereni. A ekser uramili. No puedo creer.
Smatram da mlada koja nosi naočare za vid na dan svadbe treba da ih skine.
I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.
Od kad sam se udala i dobila decu, promenila sam se. Mislim da je to prirodno i očekivano, jednostavno mi se ne sedi sa drugaricama koje izlaze, menjaju momke, piju i sve iste priče kao kad smo bili na faksu. Ne mogu da se teram i idem protiv sebe, ne osuđujem ih, svakom svoj život ali ja to više ne mogu i ne želim i da, bitniji mi je muž i deca od prijateljstva.
Završila sam master rad i od mene cela familija očekuje da napišem protokolarnu Izjavu zahvalnosti u kojoj bih se zahvalila i mentoru. Ono što ne biste znali na osnovu te zahvalnice je činjenica da je čovek dve godine potpuno svesno i namerno kočio moje istraživanje. Sabotirao me je na svakom koraku sve dok mu administrativno nije bilo rečeno da mora s tim da prestane. Čovek zbog koga je od stresa počela da mi opada kosa - njemu treba da budem zahvalna? Na čemu? Na tome što nije opala cela? Ne razumem. Pozivi traju ceo dan. Majka meša tetke, zivka se i moj stric „da me urazumi”. Naime, moja draga, akademska familija smatra da ću ignorisanjem dotične Izjave, tj. nenavođenjem bilo koga u tom odeljku sebi napraviti probleme pri budućem zaposlenju. Time „kršim akademsku etikeciju”. A nije je kršio on? Meni je obraz čist, kao i rad. Ne planiram da ih kaljam zbog lažne akademske pristojnosti i tu se stavlja tačka. Makar mi cela familija došla u stan da me primorava.