Devet meseci sam solo. Ne dopisujem se ni sa kim, niti imam bilo koga na radaru. Gledam svoja posla. Optimističan sam oko budućnosti.
Kad sam imala 16 godina zaljubila sam se u jednog momka koji je živeo blizu nas. Izlazili smo skoro 4 godine i stvarno smo bili zaljubljeni. Kasnije se izdešavalo sve i svašta i mi smo se rastali i udaljili. Sve sam stvarno prihvatila, prošlost je nebitna skroz, ali on sada ima i ženu i ćerkicu i uopšte se ne stidi da prizna da me još uvek voli. To je rekao i mom bratu pre neki dan. Ne znam kako je njegova žena prešla preko sve to..
Ne mogu da verujem koliko sam se razočarala u ljude tokom organizacije naše svadbe. Da mi je neko pričao da će tako neki porodični prijatelji i familija biti goveda, haos... Više ne ume da se ceni poziv da se uveliča nečiji dan. Užasno.
Gledam majčinu prijateljicu i pomislim da ću najradije biti sama. Mnogo je lepa i dobra žena, ali se udala za budalu. Muž je u njoj video trofej, a sad je vara sa klinkama. Ružan je, upetljao se i u kriminal, ali ima para. Njena plata je mala i ne može da se razvede, deca su velika i treba im za studije. Što je najgore, oni više vole oca jer je bio popustljiv i pružao im je šta god požele. Boli me ta nepravda i molim boga da me ne zadesi tako nešto.
Upisala sam dodatnu edukaciju nakon fakulteta, rekla prijateljici. Nakon dva mjeseca ona govori kako će upisati istu edukaciju u drugom gradu. Od sada neće znati apsolutno ništa o meni. Ima pravo da upiše, ali me ovo naljutilo. Neću joj ništa pomagati, svakako mi se tovari za sve predmete na masteru, jer nije isti odsjek kao na prvom ciklusu i nema pojma. Distanca na kvadrat.
Sad kad imam pare da kupim sve ono što sam oduvek želeo, želja me prošla, haha..kakav paradoks... Uživam u vožnji biciklom i sunčanom danu, to je moja sreća... Život je najlepši kad je jednostavan....