Kako može neko ko mi se svesno ne dopada kao osoba, a i fizički mi je odbojan, da me privlači? Ja to ne želim, ali me nenormalno privlači i ne mogu da prestanem da mislim o njemu?
Nikad neću skontati zašto pametni i dobri ljudi sumnjaju u sebe, preispituju se, nastoje biti bolji i paze da svojom greškom nikoga ne povrijede. S druge strane debili koji ne znaju šta je ljubav, odgovornost, poštovanje i pošteno stečena imovina grabe sve pred sobom. Dobro paze za koga će se udati/oženiti i gaze preko leševa da bi bilo dobro njima i njihovoj djeci.
Ne volim biti puno sa ljudima, to me jako umori. Ako sam negdje jedva čekam da idem kući u svoj mir.
Svaki put kad mislim da sam ju prebolio, netko ju spomene i meni se milijardu leptirića stvori u trbuhu…
Nakon 7 godina zajedničkog života, muž mi jutros prvi put nije skuvao kafu (ko prvi ustane, kuva). Sebi jeste. Plakala sam 15 minuta. Jutarnja kafa se pije zajedno.
Svekrvi je smetalo to što sam stalno u kući, što ne radim, ne izlazim itd. iako suprugu to nije nikad smetalo (uvek je imao skuvano, oprano..., mada me je svekrva prozivala i za kuvanje jer je mislila da neću kuvati, a onda se iznenadila kad je videla da znam da kuvam). Govorila je da žene treba da budu gospođe. E, sad kad sam se zaposlila i gđa sam, sad njoj smeta i to jer zaboga, izlazim, imam lakirane nokte... Dokaz da svekrvama nikad nećete valjati, a inače je i jednu njegovu prijateljicu vređala iako je devojka divna, obrazovana i vredna. Samo slušajte sebe i šta vas briga za druge, jer nekom Mesec da skinete s nebesa – ne biste valjali.
Jednoj koleginici na faksu je probilo. I da svi su se smejali i poneki krišom slikali. Čak ju je jedna koleginica namerno digla sa mesta da kao ide i zove asistenta da im nešto pomogne jer su bili u istoj grupi. Čak su prvi primetili to i namerno to uradili da bi i svi ostali videli šta joj se desilo. Koleginica je bila stidljiva i svi su je stalo ogovarali i smejali su joj se. Baš mi je bilo krivo da sve to posmatram.
Ako možete da date savet, mnogo bi mi značilo.. Ima jedna devojka u koju sam se zaljubio kao klinac i dan danas posle mnogo vremena, ona mi je u glavi skoro svaki dan. Devojka je prelepa, ima oštećen sluh, da vam ne pričam kakvu budalu sam pravio od sebe praveći se da i ja ne čujem, ali dobro.. Sad, ne radi se o izgledu, već o ponašanju koje je imala tada a i sada, nikad nisam mogao da verujem koliko se razlikuje od svih, moja ljubav prema njoj je bila ogromna, išli smo zajedno u školu i zbog nje sam postao čovek kakav sam danas. I sve sam joj to rekao, pokušavao godinama, imala je dugu vezu, poštovao sam, u moj život su ušle druge osobe, ali nikad nisam ni prema kome osetio tako nešto. Sad bih pokušao ponovo, na koji način i kako da to uradim, to je moja želja od kad sam bio dete, samo to neka mi se ostvari.
Prestala sam voleti muža. Jednostavno se promeno i sve više i više stvari u njegovom karakteru mi smeta, jednostavno me živcira svaki njegov pokret.
Imamo dete i stvarno je posvećen i voli to dete više nego bilo šta. I teško mi je da prelomim stvari i da se razvedemo. Zbog deteta naravno.
Svaku noć me probudi osećaj panike da ću provesti život kraj čoveka kojeg više ne volim. Nije fer ni prema meni ni njemu.
Sve čemu sam se smijala drugima, sve mi se to vratilo, godinama kasnije, i vjerujte uopće nije smiješno.