Moja supruga konstantno zaboravlja da prilikom kupovine koristi kartice lojalnosti tako da propuštamo veliki broj poena, kupona i besplatnih kafa. Kada pomislim samo koliko bismo više svega imali da ona jednostavno uključi mozak kada kupuje, bukvalno mi dodje da se razvedem.
Nisam nikome rekla zašto sam prekinula s dečkom jer znam da ljudi ne bi odobrili i da bi to krenuli umanjivati, govoriti mi kako sam izbirljiva, kako ću završiti sama i sl. Razlog je taj što sam ga prvi puta vidjela ljutitog. Posvađao se na telefon s nekim i onda, nakon što je spustio telefon, počeo je urlati, psovati, bacati stvari i sl. Prekinula sam istu večer, on je bio šokiran. Ali meni u tom trenutku doslovno isparilo sve što sam osjećala prema njemu. Razočarala sam se i zgadio mi se. Baš sam osjetila neko gnušanje i gađenje i nisam nikako više mogla zamisliti da ga uzmem za ruku ili poljubim. Vjerojatno se nikad ne bih osjećala sigurnom kraj njega.
Pisala sam jednoj doktorki (koja je proverena) za neki tretman, sticajem okolnosti nisam mogla da dođem na zakazan termin, otkazala sam jedno 6-7 dana ranije to, dakle, nisam u poslednji čas, što bi se reklo. Kad sam je pitala ponovo da li ima neki naredni slobodni termin, ona je rekla da će mi javiti ako bude i nakon nekog vremena, žena me blokira na instagramu. Iz inata neću otići kod nje, zato što smatram da je ovo bezobrazluk teški i da je ispala jako neprofesionalna. Da sam ja ispala neki smrad i ajde, ali ne znam čim sam zaslužila ovo. Baš sam u šoku, a htela sam silno kod nje da idem.
Prodao kuću od mojih roditelja za 130 000 evra znam da sam pogrešio i da to nisam smeo uraditi. 6 meseci sam bez posla firma u kojoj sam radio mi je uručila otkaz. Imao sam jako dobru ideju za privatan biznis za koji mi je trebalo 30-tak hiljada evra od banke to nisam mogao dobiti ali ovom prodajom sam stekao novac da se oprobam u tome. Ostalo je novca viška te sam kupio neki kućerak u nekom selu. 3 godine sam mukotrpno radio nadoknadio taj novac što sam uložio u biznis i pre neki dan vidim da je kuća mojih roditelja na prodaju za 120 000 evra odmah sam vlasnika pozvao i rekao mu da ću mu dati 130 000 koliko sam i ja njemu uzeo pre samo 3 godine. Ta kuća za mene nema vrednost ni za 500 000 je ne bi prodao sad kad ću je opet otkupeti, imati u svom vlasništvu i živeti u njoj kao nekad totalno sam se smirio.
Kolega me je na korporativnoj proslavi zagrlio i na mufte poljubio u vrat kao slučajno, što je videlo 10ak ljudi koji su stajali sa nama za stolom. Odgurnula sam ga i ošamarila pred njima tako da me evo treći dan boli ruka.
I sad se podelili ljudi, jednima moj dekolte bio prevelik pa je zato, drugima verovatno uske pantalone. Ne znam…
Htela bih da znam samo dokle će žene biti žrtve ludaka koji sebi mnogo daju za pravo.
Imam komšinicu čiji je sin iste dobi kao moja ćerka. Imaju malo više od 2 godine i znaju se od kad su se rodili. Njen sin, po meni, ima problem. Dijete je nasilno već duži vremenski period, udara i njih u kući i svoje vršnjake. Često je bila situacija da izudara moju ćerku koja se ne brani, samo uzme jaknicu i kaže mi "kući mama". Jednog dana je tako jako ugrizao da je nisam mogla pola sata smiriti od plača. Dok njegova mama se ponaša kao da se ništa ne dešava i kako kaže "to je faza" i kao ga malo izviče i to je to. Pazeći što ću reći, sam joj rekla da ćemo se malo udaljiti dok njega ne prođe ta "faza", i da se imaju kad družiti cijeli život, samo mi je žao što je udara i da je za nju bolje da se malo udalje za sad. Od tad mi ni "Dobar dan" ne kaže kad me sretne. Nekim ljudima je važno samo da imaju dijete, ali vaspitanje izgleda ne dolazi na red.
Kako sam ljuta na sebe jer se nikad nisam znala suprostavit nikome niti mu reći što ga ide. Ni u djetinjstvu ni sad kad sam odavno odrasla. Koliko god da je netko loš i bezobrazan prema meni i govori mi ružne stvari, ja samo šutim. Onda se grizem i mislim se što sam sve mogla da izgovorim toj osobi, a nisam jer se uvijek bojim, a ne znam ni ja čega, kao da će me ta osoba pojesti ili šta? Mrzim sebe zbog tog.
Ne znam jesam li ja lud i pretjerujem, ali meni nije normalno da se moja cura čuje skoro svaki dan s njenim najboljim prijateljem. Znaju se od djetinjstva, oboje imaju 26 godina, toliko se i znaju, odrasli su zajedno i sve ja to razumijem. Ne smeta mi da ima muškog prijatelja, ali da ona njemu baš sve povjerava? Da se svaku večer čuju preko poruka iako su se tokom dana vidjeli? Nisu to dopisivanja od po nekoliko sati, istina, to je nekoliko poruka ali svaki Božji dan???? Nisam pametan. Rekao sam joj da mi to smeta, ona kaže da joj je poput brata.
Stvarno mi to već tlak diže do te mjere da tog tipa ne mogu podnijeti. Kad vidim ili čujem za njega mrak mi na oči padne.
Najbolja drugarica mi se napokon otvorila i ispričala mi šta joj se sve dešavalo u životu. (Grozote od djetinjstva) Ja u šoku i plačem, a ona priča sve to nonšalantno. To je toliko jedna pozitivna osoba, blesava, šaljiva, nasmijana, hrabra, prosto zrači pozitivnom energijom. Ja, ne znam šta bih rekla. Ovako čovjek da je gleda nikad ne bi vidio ni tračak stravične traume, a ja ne znam da li bih to mogla podnijeti. Da se meni desilo ja bih bila ili u ludnici ili sa Bogom, treće nema. Definitivno borac koji nije dozvolio da joj bolesni ljudi oblikuju budućnost i ličnost. I drago mi je što je imala poverenja tako nešto da mi kaže i ponosna sam na nju! <3
Juče mi se u redu na kasi osmehivala jedna beba. Nije mi bio dan, ali taj prizor me je istopio, pa i rastužio. Volela bih i ja da imam s kim da zasnujem porodicu, da nekome pružim svu ljubav, ali baš nemam sreće...