Ne bi pojela nikad ništa iz konzerve. To mi je toliko gadno i jezivo, da je to strašno. Strah me one neke bakterije što se pojavi u konzervi. Dovoljno je da se malo ošteti ili padne i eto ti belaja. Neka misli ko god hoće da previše tripujem, da su to retki slučajevi itd, džabe. Neka hvala, neću da rizikujem, ma da me neko puškom goni.
Imao sam savršenu ljubav, bili smo mlađi. Nismo imali svađe. Bila je iskrena i dobra. 7 mjeseci smo bili skupa, zatim je u vrhuncu te ljubavi nestala (doslovno da se do nje ne može doći, društvene mreže u njenom životu ne postoje), nakon što se morala iseliti iz ove države. 10 godina je prošlo, obećao sam da ću je čekati. Rekla mi je "odem ti kao mlada djevojka a vratim se kao žena. Pa se sretnemo. I ko ćemo tad biti? Hoćemo li se poznavati?". Pogledam u mjesec sa vremena na vrijeme i pomislim da li se sjeti nas kada ga pogleda. Jer to je naš simbol, tako smo govorili. Nakon nje se mnogo stvari desilo u mom životu. Iako sam tokom ovih godina pronašao način kako da je vidim, nešto u meni mi ne dozvoljava da to učinim već da prepustim sudbini. Mogla me pitati barem jednom kako sam, zna dobro kako doći do mene a ne da bude tužna svaki put kada se moje ime spomene u njenoj blizini i da očekuje čudo. Ne znam da li bih joj se vratio i kada bi se sreli. Treba mi pomoć, zbunjen sam.
Ne mogu ocu otvoriti oči. U penziji je, novac mu nije problem, dobra penzija, dosta nasledio od njegovog oca koji je radio u Švajcarskoj. Čovek uništava sebe. Svakog dana sa najvećim klošarima po ceo dan u prodavnici pije. Kada pogledate ljudi oko njega su oni koji nemaju 8 razreda škole, ljudi koji nikada nisu radili, ljudi koji se nikada nisu ženili i koji nemaju nikog. Umesto da uživa u životu, umesto kao gospodin sa majkom da ode u restoran, ruča i popije pivo, vino, rakiju što naravno nije strašno on bira put bez povratka. Ima 68.god i definitivno bojim se da će mu se nešto desiti. Zamislite iako sam muško zaplakao sam pred njim da se promeni. Džabe...
Udata sam i ne znam zašto ljudi od mene očekuju bog zna šta. Ne, neću da živim sa svekrvom u istoj kući. Ne, ne želim da pravim zimnicu, kolače, sarme, ajvare. Ne, neću da se družim sa ljudima čije su jedine teme deca, posao i ogovaranja. Ne, neću da ustajem rano i idem na pijacu. Imam svoje hobije i svoje slobodno vreme koje trošim kako ja želim. Moj muž se slaže sa mnom i sve radimo zajedno. Ali u očima drugih ljudi, ja sam nekako "loša žena". Možda zato što su ti drugi ljudi odlučili da imaju dosadne i neispunjene živote.
Mom mužu žena od njegovog rođaka šalje poruke tipa "Skuhala sam hobotnicu hoćeš jesti?" Pa kad joj nešto treba uvijek njega zove. Jada mu se da je njegov rođak vara. Imam neki čudan osjećaj kad on ode kod nje. A ode da bi joj donio travu pa skupa zapale. Bože s kim ja živim. Sa kretenom narcisom koji bi mogao pomoći po kući i oko djece a ne pušiti to đubre.
Neka priča ko šta hoće, ali meni je glupo da idem kod muškog ginekologa i neću nikad otići. Nema potrebe da mi pišete ono 'on je video ko zna koliko vagina, to mu je posao' itd. Znam, ali to mi ne menja mišljenje. Ja ne osuđujem žene koje biraju muške ginekologe, svako ima pravo da radi šta poželi, ali ja nikad sebi ne bi dopustila da muškarac koji nije moj emotivni partner viri dole i čeprka. Ja sam takva, neko drugi nije i to je to.
Da se pitam, zabranio bih gradnju garsonjera. Život u njima je nehuman. Muka mi je više od života u garsonjeri, ali nemam nekog izbora. Taj stan je moj i ako bih želio veći, moram dići kredit. Strogi sam protivnik kredita (osim ukoliko mi baš zatreba za npr. liječenje), iz mnogo razloga. Što vjerskih jer mi je kamata zabranjena, što zbog toga što bih se osjećao glupo da moram dodatne kamate isplaćivati i da tako financiram banku. Helem, izgleda da mi je sudbina ostati tu živjeti, a iskreno mi je muka više od skučenog prostora. Da mi je bar da imam jednu dodatnu sobu. Kajem se što nisam kupio bar jednosoban kad su cijene bile daleko niže.