Voleo bih da imam novca da mogu ustati kad poželim.
Mogu putovati, igrati igrice imam slobodno vreme.
Voleo bih da imam apartmane za izdavanje i da od toga zarađujem pare.
Evo majka me upravo proziva što sam otvorila bolovanje zbog crijevne viroze, kaže uzmi godišnji! Uzmi ti! Ne može se više ovako...
Ne razumem ljude koji se u teretani posle treninga ne tuširaju! Wtf! Kako, zašto? Kako možete tako znojavi samo da se obrišete, obučete i odete?!
Najviše se volim družiti sa ljudima, koji su uspjeli u životu. Imaju svoju obitelj, posao, zdravlje, da im je sve kako treba.
Odma i ja budem pozitivna.
Mijenjala bih luksuzno putovanje za jedno ljeto iz djetinjstva.
Što volim što se sad prikazuju plate u oglasima za posao. Ja sam profesionalac u svom poslu i ne prijavljujem se na te oglase gde su minimalci jer nisam početnik.
Ponekad se pravim da sam jača nego što jesam. Ne zato što hoću da glumim, nego zato što nemam snage da objašnjavam koliko me sitnice bole. Umorila sam se od toga da budem razumna, strpljiva, ona koja razume sve i svakog. A niko se ne pita ko razume mene.
Nedostaje mi osećaj da sam nečiji mir, a ne stalno ona koja trpi, čeka ili se prilagođava. Znam da mogu mnogo, ali nekad bih volela da ne moram stalno da budem jaka. Da mogu da se raspadnem na pet minuta, bez krivice.
I dalje verujem u dobro, iako me ponekad umori sopstvena nada. Samo želim malo tišine u glavi i nekog ko neće tražiti objašnjenja, već će reći: „Vidim te.“
Moja žena nosi naočare za vid, sada je trudna i često razmišljam o tome da li će naše dete nositi isto naočare?
Kako mi se gade žene sa neurednom kosom, fuj. Ovde naravno ne ubrajam osobe koje nemaju mogućnosti da vode računa o svom izgledu, već o ovima što imaju, a idu spržene kose, neuredne, sa onim odvratnim nadogradnjama, o kojima ne vode računa. Videla sam par poznatih žena, koje imaju novca, a kosa im je katastrofa.