Teško me je ubediti da debeli ljudi (posebno devojke) nisu iskompleksirane. Znam da nisam neka svetska lepotica ali genetski imam vitku figuru i solidno telo. Koleginica sa kojom radim je zdepasta i od mene je teža tačno duplo. Ljudi moji, ta količina kompleksa, sitnih spletki i pokušaja na sve načine da ispadne "bolja", uvek pred drugima, to je strašno.
Imam preko 30 godina i druga koji ima isto toliko. On mi svaki dan šalje po nekoliko reels snimaka. Niti me interesuje, niti su zanimljivi, niti reagujem na njih, ali on ne odustaje. Jako je naporan.
Dolazim iz siromašne i disfunkcionalne obitelji. Otac je alkoholičar otkada se brat rodio (8 godina prije mene). Mama ga je ostavila i udala se za čovjeka koji je želio samo nju a ne i nas. Brat i sestra su otišli jer su stariji od mene a ja sam ostala i bila doslovno s njima da im budem sluškinja sve dok nisam napunila 18 godina, kada su mi rekli da se iselim. Nakon godina i godina borbe za preživljavanjem sa 25 godina pronašla sam odličan posao, sa 26 položila vozački, sa 27 kupila novi auto i danas upisala prvu godinu fakulteta. Sve što imam postigla sam sama bez ikoga. Sve što jesam dugujem sebi. Oprostila sam svima njima što su me napustili i ne mogu biti ponosnija na sebe. Zaista nije važno tko su ti roditelji i iz kakve obitelji potičeš.
Cura me zove miš a nekad je*ač ne znam šta mi je draže. Volim je, nekad više i od sebe.
Ljudi prestanite više s trendom prenaparfemiranosti!! Parfem nije da se kupate u njemu. Ljudima oko vas dođe mučnina koliko pretjerujete. Samo vas linija dijeli od onih što se uopće ne kupaju.
Kao dijete sam jako volio video igrice ali nikad nisam imao računalo niti mogućnost da igram. Tako je prošao i period srednje škole i fakulteta. Tek sa 35 sam se sjetio nekih igrica i kupio ih (ili preuzeo besplatno) i upalio da igram. Shvatio sam da sada ne želim da igram igrice nego samo želim da doživim onaj osjećaj sreće koji imaš kada kao dijete od 14 godina upališ video igricu. Nažalost tog osjećaja više nema a malo sam i tužan zbog saznanja da ga nikad neću doživjeti.
Volim svog muža najviše na svetu😍i posle 22 godine braka❤️Volite se ljudi, jedan je život🍀
Početak ljeta smo krenuli hodati i sve je bilo divno. Ljeto smo proveli zajedno, sve je bilo normalno, smijali smo se, grlili, ljubili… činilo se da je sve kako treba. Sve dok nisam došao živjeti bliže njoj, nešto se promijenilo.
Prije smo mogli satima biti zajedno, maziti se, ljubiti se po cijele noći, osjećali smo se blisko i sretno. Sada je drugačije. Doslovno mjesec dana nismo mogli provesti gotovo nijedan dan zajedno, a kad smo se napokon vidjeli, osjećao sam da je sve gore i gore. Poljubaca smo imali možda pet u tih nekoliko dana. Prije smo se mazili i ljubili po 2-3 sata, sada mi ni ne da da je dirnem – gdje god bih je dodirnuo, odbija me tijelom.
Sve što sam radio da joj pokažem ljubav, kao da nije primijetila. Prije, dok je bila u PMS-u, željela je da vodimo ljubav, a sada mi ne da ni da je dotaknem.
Pored "drugarice" se tako loše osećam. Ona je uvek tu da mi "otvori oči" i "iskreno ukaže" kako nisam u pravu i kako mnogo grešim po pitanju života koji živim. Tek s vremena na vreme da neki podatak o svom životu i shvatim koliko je njime zapravo nezadovoljna, ali je ohrabrujem da to nije ništa za nju i da ona to sve može da izgura. Neke stvari koje bi ona vrlo rado radila da može, kada ja uradim, ona jednostavno ne komentariše i ne spominje ih, kao da izbegava da priča o stvarima u kojima ja uživam, ali zato pod obaveznim mora da mi drži predavanja šta je ono što je dobro za mene, a šta nije. Za neke stvari se vidno radujem, sve dok ih ne ispričam njoj. Onda i one najšarenije slike u mojoj glavi gube boju. Prestala sam da joj se poveravam.