Najviše mrzim kod sebe to što nisam siguran u sebe i što stalno sumnjam u sebe. Koliko god da imam godina nikako da prevaziđem taj osećaj. To je sve zbog toga što su mi kao detetu govorili "ma šta ti znaš, ne lupaj, još si ti zelen, ja sam stariji itd." Ubiju vas u pojam u samnom startu i jako i skoro nemoguće je iščupati se iz tog osećaja. Uvek mislim da je drugi bolji da zna bolje. Još ako su vas kao dete nekad kaznili za to što ste pogrešili i govorili kako da su oni to uradili do toga ne bi došlo e tu je još veća zamka. Roditelji budući pazite s decom kako postupate, danas sutra će morati da se oslone sami na sebe.
Ova godina mi je već previše. Počela je loše, saznam za rak, pa izugbim posao, gubitak porodice, da ne nabrajam ostalo. Na svojoj koži sam osetio da od goreg ima gore. Samo da se do kraja godine još nešto ne desi. Ne znam više gde naći volju da nastavim dalje. Gde crpite snagu?
Koliko glupih devojaka ima na ovom svetu Bože.
Ne verujem.
Ne želi da se pomirimo zato što je nesigurna u sebe i misli da želim da se pomirimo zato što mi je to jedino bitno i da ću je posle toga ostaviti.
Strašno u kakvom svetu mi živimo.
Ona želi više od svega da se pomirimo, ali se plaši i sluša savete nekih tamo drugarica.
Želela sam srodnu dušu i duboku povezanost, a u realnosti ne mogu da nađem okej dečka bar za seks.
Bila sam sa momkom tri godine u vezi, doduše sa prekidom od pola godine (ja sam njega ostavila jer od kad smo zajedno on stagnira i samim tim i mene tu zadržava, u principu bez ikakvog ličnog napretka i bez neke ambicije). Nakon tog prekida smo se jedan dan našli, pričali, pa smo se ponovo videli, pa ponovo i tako smo se pomirili. U prvu ruku mi je delovalo da mu je zaista došlo iz du*eta u glavu i da se promenio, međutim što sam duže bila sa njim sve sam više shvatala da su sve to puste priče i da je sve to bila samo privremena gluma. Ja sam se zaista trudila i da ga poguram, nudila pomoć, što bi se reklo baš sam se cimala i celu dušu sam dala za tu vezu, što nisam nikad uradila ni za koga, ali nije se nešto cimao. Sve u svemu, poenta je da je on meni došao juče i rekao mi da me ostavlja jer mu mnogo zvocam i da je njega to jako udaljilo od mene. Problem je u tome što ja vidim da ovako ne može dalje, ali ga volim i vidim u njemu veliki potencijal. Ma preboleću ja njega nekako :)
Pratim jednu osobu koja piše kako ne treba njoj niko da govori šta treba ona da uradi ili promeni, da to ona zna sama, ali zato ona napiše 100 statusa kako drugi treba ovo, treba ono itd. Logika... Znači njoj niko ne sme i ne treba to da govori, ali ona sme drugima svašta da kaže i bavi se tuđim životom. Još na kraju napiše „eto, treba neko da vam kaže“. I ta osoba stalno tako; profil joj se sastoji od komemtarisanja drugih, vidi nešto i to komentariše itd.
Treba donijeti zakon da ukoliko ne pričate sa rodbinom iz više razloga, ta rodbina nema pravo da naslijedi ništa vaše. Ovako, čovjek umre, ostavi stan kome on želi, a ta rodbina tuži i hoće stan iako nisu ni pričali sa tom osobom. Lopovluk!
Sedam godina smo zajedno, od toga već šest i po redovno imamo odnose. Sve je super, hemija postoji, ali orgazam niti sam videla niti znam kako izgleda. Više ni ne znam u kome je problem.
Sve, ali bukvalno sve što sam rekao da ne bih nikad uradio uradio sam. I kome god da sam se nasprdao za najmanju sitnicu vratilo mi se isto ili čak i gore.
Najnapornije osobe su one koje su čitav život bile debele i onda smršaju. Kao da automatski zaborave sopstvenu gojaznost i osuđuju svaku osobu koja se malo ugojila ili koja je debela.