Samo želim da nađem dečka da delim s nekim život. Muka mi je više od ove usamljenosti.
Upamtite, radne kolege su vam kolege, a ne prijatelji. Na kraju je uvijek bolje držati to sve na distanci...
Totalni sam propalitet a ne uzbuđujem se oko toga što je najgore, volim svoj život!
Šef je počeo da se sprda sa mnom. Nabacuje mi neke kolege. Ne znam odakle mu pravo da se meša u moj privatni život. Mene njegov život ne interesuje. Izašla sam iz duge veze i zaista ne želim ništa vezano za to. Zašto ljudi ne gledaju svoja posla?!
Često mi je mrsko otići na Instagram jer znam da ću tamo naići na sve one likove koji se puvaju što žive bogato i raskalašno, čast drugačijima.
Ružno sam građena i to ne mogu da popravim vežbama. Vežbala sam 11 god bez pauza + ishrana.. i ostala sam ista. Prosto takva sam i tako sam tužna zbog toga. 😭
Mene najviše j*be što ja sve razgovore sa ljudima obavim sam sa sobom u glavi i posle zaboravim taj razgovor, i zaboravim da sam hteo nešto stvarno da pitam tu osobu... Neverovatno, kao da sam samozadovoljio želju da znam odgovor na to pitanje. Nekad se i setim tog pitanja i pitam uživo, ali neretko nije to odgovor koji sam očekivao, nekad je lošiji, pa se onda pogubim i vrtim preračune u glavi... :D
Došao sam u tridesete preko noći. U jednom trenutku, kad sam se vratio doma nakon nekog vremena budući da ne radim ovdje, pitao sam se gdje su kafane koje su postojale prije 10 god, gdje su društva, gdje je sakupljanje, prijateljetva iz mlađih dana. Šta je ljudima, tko je kriv. Ne vraćaju se prošle godine.
Posle skoro 5 godina gledanja storija od devojke na instagram preko drugog naloga, ja sam je falim te upoznao uživo i mnogo je čudan osećaj!