Teško mi pada što se osećam nevoljeno od strane svog dečka. Gledam momke koji čine jako lepe stvari za svoje devojke, lepe i velike gestove, onda neke male sitnice koje puno znače... Pitam se samo zašto ja nisam bila te sreće da nađem takvog momka. Duboko u sebi znam da brine za mene, brine da li sam jela, da li sam dobro, naručuje mi neke stvari kad sebi nešto naručuje neke tako sitnice, tu je ako treba nešto da mi se popravi... Ali problem je što mi nikada neće reći da sam lepa jer on kaže da se to podrazumeva da sam mu najlepša, retko će reći da me voli i za to kaže da se podrazumeva, neće mi kuputi cveće niti tako nešto, piše mi ali retko kada će nazvati na telefon. Kada priča o nekom događaju ili nečemu uvek kaže mi ćemo, nama... Gleda nekako kao da ćemo zauvek biti zajedno, ali eto ne pokazuje ljubav. I kad se požalim na to sve on kaže da je to moje mišljenje i moja osećanja i da to nije stvarno tako nego da ja ne primećujem da me voli i da je moj problem što mislim suprotno.
Mrzim što toliko upoređujem sebe s drugim ljudima, imam jako nisko samopouzdanje iako svi oko mene govore jako divne stvari o meni, bukvalno sve najbolje o mom izgledu, ličnosti, inteligenciji, sve. Ja ništa od toga ne vidim. Znam da je ovo jako loše i ne ponosim se time ali konstantno sam ljubomorna na druge ljude, ako je neko bolji od mene u apsolutno bilo kom kontekstu jednostavno ne mogu da se kontrolišem i imam mentalitet "pick me" osobe, nikad ništa ne kažem i ne uradim ali se osećam tako. Moja mržnja prema samoj sebi je toliko jaka da postanem besna na pomisao veze ili seksa, pre sam bila tužna, sad sam samo besna. Mislim da moram da budem savršenog izgleda, savršena u krevetu, da se ponašam na određen način. Radije bih bila sama i izolovana nego da osoba sa kojom sam vidi neku manu u meni.
Roditelji se protive mojoj vezi jer je moj dečko usvojen i ''ne zna mu se poreklo i genetika''. Inače je sasvim pristojan i normalan, dečko bez ikakvih mrlja u životu.
Smatram da mlada koja nosi naočare za vid na dan svadbe treba da ih skine.
Mnogo patim što sam jedinica. Uvek sam želela da imam rođenu sestru. Nekoga kome ćeš uvek moći da napišeš i najbanalnije stvari, nekoga ko je uvek tu za tebe...
I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.
Mislim da je prava ljubav kad se brineš u svakom smislu za nekoga.
Ja sam brinuo o tebi.
Od kad sam bila mala slušam isto jadanje o poslu od svojih roditelja. Plaće male, loši šefovi, budale od kolega, toksično okruženje, traćanje, moraju bolesni ići na posao. A oboje rade preko 30 godina za istu fimu i koliko su prilike imali za otići... Niti rade posao gdje bi mogli napredovati. Jesu li sve starije generacije ovakve? Čini mi se da danas moja generacije češće mijenja poslove dok ne nađu što im odgovara.
Od kad sam se udala i dobila decu, promenila sam se. Mislim da je to prirodno i očekivano, jednostavno mi se ne sedi sa drugaricama koje izlaze, menjaju momke, piju i sve iste priče kao kad smo bili na faksu. Ne mogu da se teram i idem protiv sebe, ne osuđujem ih, svakom svoj život ali ja to više ne mogu i ne želim i da, bitniji mi je muž i deca od prijateljstva.
Ne znam sta da uradim. Žena dosta manipuliše i pravi me majmunom. Nije prevara u pitanju... posle dve godine trpljenja sranja juče sam izašao iz kuće i ne vraćam se....