Moj cura se ustala jedno jutro i rekla da od tog momenta prestaje pušiti, nakon 15 godina korištenja cigareta. I više nikada nije zapalila, spomenula cigarete ili činjenicu da je prestala pušiti. I tako sve u životu rješava, bez puno drame i rasprave, donese odluku i ne osvrće se. Iskreno, ja nju puno volim, ali je se i puno bojim. Plaši me njena snaga volje.
Kad odem u Srbiju na odmor svi me pitaju kad ću da se udajem. Imam 30 godina, a udata sam već 3 godine. Nikome nisam rekla, ne postavljam facebook i instagram slike sa partnerom, smatram da nema potrebe za tim, živimo srećno u braku i niko nam se ne meša. Miran život je vredniji od bilo čega. Svadbu nismo pravili niti ćemo, smatramo to uzaludnim trošenjem para. Ulažemo u našu budućnost i budućnost naše dece koju planiramo da imamo.
Odrastao sam u jednom selu pored Imotskog. Nista nije bilo bolje od puštanja kokošiju. Znači kad bi se igrali uvijek bi u selu bio netko kome smo taj dan smetali. Dnevna doza nadrk. Neko iz grupe bi se ušuljao i pustio kokoši. Imali bi mir satima. Pozdrav svim ljudima koji su imali ludo seosko djetinjstvo.
Majka mi kupila donji veš, donela kao znak pažnje, i ja u šoku zbog veličine pitam: "Jel moguće da ovo meni odgovara???" A ona će na to: "Pogledaj se malo bolje..."
Jedna je majka❤
Kad sam imala 6 godina opasno sam se naljutila na sestru. Uzela sam makaze i isekla joj pantalone koje je najviše volela. Mislim da još pamti taj događaj.
Jel svako žensko društvo ima jednu "glavnu" koju svi moraju slušati i ona sve određuje, ili sam ja imala loša društva? Ili treba vremena da se provali da jedna manipuliše prijateljicama da bi ugodila samo sebi?
Imam platu od 1200e već tri godine i za te tri godine nisam ništa uštedela, sve sam potrošila na putovanja, izlaske, događaje, knjige, odeću. Čak ni za vreme korone nisam štedela. Naravno, roditelji to ne odobravaju, ali briga me. Ceo život samo štedim, tokom celog školovanja nosila sam iscepane patike, maštala o putovanjima, o krevetu koji ne bode, morala da štedim od užine da bih gaće kupila... Neka hvala više, trošila sam turbo ovih par godina i ne bi mi bilo žao ni da dobijem otkaz! Sad kad sam se 'izduvala', e sad mogu da štedim, ali u granicama normale.
Nedavno sam raskinula sa dečkom jer smo zajedno u razgovoru došli do toga da nam se uprkos ljubavi ciljevi razlikuju. On je dobra osoba, niko nije povređen, dakle najsporazumniji mogući scenario.
Kako su nam se ekipe već preklapale, ja sam nastavila da se viđam sa tim ljudima, najnormalnije, jer su to s vremenom postali i moji prijatelji. Bar sam tako smatrala. Ali ne mogu da verujem da mi se svi njegovi drugari nabacuju. Neki suptilno, neki vrlo direktno. I baš mi je žao svih njih zajedno. I bivšeg i tih "prijateljstava", ma svega.
Svaki put kada se vratim kući kasno, nakon što su svi moji već legli da spavaju u glavi čujem neke glasove kako pričaju nešto nejasno. Prvo sam mislila da čujem glasove roditelja, da su još budni pa komentarišu kada sam došla ili ko to ulazi u kuću, ali par puta sam ih provjeravala kada mi se učinilo da ih čujem i spavali su niko nije bio budan.