Imam 31. Dobar posao i skoro sam prekinuo sa djevojkom. Unatrag par dana sam imao prometnu nesreću sa motorom. Slomljeno rebro i jako natučen i modar…osjećam se kao da sam izgubio sve na svijetu…bili smo u vezi malo više od godinu dana. Cura je stvarno prelijepa…
Prije toga sam prekinuo vezu dulju od desetljeća i bio zaručen i s ovom sam djevojkom išao na sve ili ništa. Dao joj sve i po kući radio samo da je njoj lakše. Nismo bili podstanari već imam svoje. Veza nam je bila poprilično turbulentna ali unatoč svemu bili smo jako zaljubljeni jedno u drugo ja sam još uvijek vjerujem i ona…toliko se loše osjećam i toliko izgubljeno da je to neopisivo…ne znam kako se izvući iz ovoga…
Preminuo mi je mačak. Tuga neopisiva. Kažu mi da preterujem jer je to "samo životinja". Za mene je bio deo porodice, a ne životinja. Luduj sad gore mali, nadam se da tamo ima sira....
Ništa lepše mi nema zimi od šolje toplog čaja i toplog ćebeta. Hedonizam.
Kao brat triju sestara nikako ne mogu reći da su sve žene iste. Doslovno 3 različita načina života. Na jednu sam ponosan, na drugu nisam, treća je ravna linija.
Špijuniram svoje prijatelje, kad mi je dosadno po viberu i fb da vidim kada su bili tu, jer mi ne odgovaraju na poruke..
Moja prijateljica sa interneta je prekinula kontakt sa mnom jer sam trenutno u lošem psihičkom stanju. Tek što sam počela bolje da zarađujem i upisala da se doškolujem, izgubim posao i moram pauzirati ispite jer nemam da platim. Ona za to vreme živi od roditelja i oni joj sve plaćaju. U narednih pet godina će da studira i neće raditi. Ja taj luksuz nemam, sve sama moram da steknem. I ona me ne razume. Govori mi kako će biti bolje, a ja se godinama patim i koliko god da pokušavam ono ispadne sve još gore nego što je bilo. Dosadilo joj je da sluša moje kukanje i deaktivirala je profil bez da se pozdravi sa mnom. Pa dobro, drugarice, želim ti lep život. Volela bih i ja da mogu pet godina sve četiri u vis i ništa da ne radim.
Ja ne znam zašto neki ljudi na poslu misle da je ok da lude i budu živčani pred svima. Svima nam dođe neki loš dan i budemo neraspoloženi i sve, ali ja sam se danas doslovno prepala kolegice. Od ljutnje je počela lupati po stolu i derati se. I tako nastavila brojiti cijeli dan. Meni ovo nije ok, pogotovo jer smo u uredu svi ok jedni s drugima i ona baš kvari raspoloženje.
Ja sam totalni baksuz. Imam brdo fobija, sramota me i da nabrojim sve, navešću samo neke. Plašim se duboke (pa čak i tamne) vode, bojim se uskih prostora (kad gledam ona zavlačenja ispod ili u neke uske prostore, samo što me infarkt ne opali), bojim se visine, bojim se zatvorenih prostora, lift mi je pakao..plašim se visokih zgrada, uvek imam trip da će neko pasti na mene ili da će me nešto pogoditi odozgo..bojim se insekata sa tvrdim krilima, plus imam socijalnu anksioznost i napade panike. Užas,baš sam baksuz. Nekako pokušavam da suzbijem te strahove i pravo da Vam kažem, dobro se držim,ali me muči to što nisam rasterećena od tih gluposti.
Pre par godina sam donirao devojci bubreg jer su njeni otkazivali. Ona me je prevarila pre mesec dana i ja sad hoću svoj bubreg nazad. Ona neće ni da čuje i kaže da nisam normalan jer joj tražim. Ja mislim da imam pravo na to, ipak je to moj bubreg i ona ga troši na nekog drugog. Hoću svoj bubreg nazad!!!
Često čitam ovde kako su starije kolege odvratne prema mlađim kolegama i prosto mi je neverovatno. Radim u kolektivu gde skoro svi izlazimo u susret mlađim kolegama, prihvatimo ih lepo i učimo ih da rade ispravno. Ali...imali smo dosta mladih volontera, tako drskih i bezobraznih, gde svaku molbu shvataju kao naredbu, odbijaju posao "ja to neću da radim" ili "ma nema šanse"...samo ne znam a šta bi to oni da rade, a ne prihvataju autoritet, niti žele nešto da nauče. Podmsevaju se starijima što rade ...kako oni kažu - "za sitne pare". A kad završe određeni deo posla ne prelaze na novi zadatak nego su u fazonu "ja sam svoje odradio".