Daj svoje mišljenje.
Pre par godina igrala sam se sa društvom ispred kuće. Sa nama je bio i tada petogodišnji Nikolica. Ne znam šta mi je bilo, ali uzela sam njegov mali bicikl, da se malo provozam. Papuče su mi dodirivale pod i samo sam čekala kad ću pasti, jer sam inače jako smotana. I krenula ja na put, a staza do puta išla nizbrdo. Zapela sam papučom za kamen i kotrljala se do puta. Raskrvarila sam i ruke i noge. Nikolica je prasnuo u plač i vikao, aaaa boli boliiii!! Dotrčao do mene, poljubio mi je svaku ranu i rekao: ,,Da jubim da pjođe, kad si tako smotana'' I dan danas kad me vidi poljubi me i kaže mi ,,Ćao smotana'' :))
