Daj svoje mišljenje.
Nisam pustio oca na svoj 18-ti rođendan, iako je došao iz Njemačke. Ostavio je mamu, sestru i mene u toku rata, pobjegao i oženio se Njemicom i sa njom dobio djecu. To je sve što smo znali. Nikad nije došao, poslao nešto, pomogao nam kad nismo imali hljeba da jedemo. Znali smo ga samo preko slike. Ljudi me osuđuju zbog toga, ali nije me briga kao što ni njega nije brinuo naš bol. Sve što sam mu rekao na njegovo: ''Srećan rođendan, sine'' bilo je: ''Gdje si bio kad nismo imali šta da jedemo, da obučemo, kad je sestra imala tuberkulozu, kad sam ja slomio nogu, kad sam prvi put prohodao slušajući granate, kad se sestra davila, kad sam imao problema sa depresijom i vidom, vrati se u svoju Njemačku i ne dolazi više nikad.'' Još je poveo moju polubraću da dođu. Protiv njih nemam ništa, ali taj čovjek nikada nije bio tu, sada kada sam odrastao čovjek i mogu da se brinem o porodici, zakasnio je. Ne postoji više.
