Ispovesti

1961 godine, otac, majka (oboje po 4 razreda osnovne škole), ja (15 godina) i braća stižemo u Dansku, oktobar mesec, kiša pljušti. Mesto se zvalo Aarhus, oko mene vetrenjače, raznobojne kuće, čudno se osećao.. Pitam ja oca (inače Srbin iz Dalmacije, tepali smo mu): Pape, a gde si me ovo doveo? Kaže on meni, biće sve u redu Brane.. Mi krenemo polako, učimo jezik, roditelji dobili posao, krajem leta završili montažnu kuću, svetlo plava, i dalje se sećam. Došao septembar, a moja boljka stiže - nisam voleo školu.. U Danskoj već godinu dana, jezik sve bolji ali škola nikako.. Prvih mesec dana školski psiholog je pričao sa mnom, objašnjavao kako se sve temelji na trudu i radu, i nekim čudom ja sam se promenio. Od neukog Jugosa sa čudnim naglaskom danskog jezika, kojeg je jedino lopta zanimala, postao sam najbolji učenik u razredu. Posle je sve krenulo, fakultet, zaposlenje, porodica..Danas sam već deda, odmaram uz ženu i unuke i često se setim mog papeta, koji je već odavno na onom svetu.