Ispovesti

Beograd, jesen. Sivilo Knez Mihajlove ulice zatamnila je kiša ohrabrena vetrom koji je terao ljude brže nego lišće, u svakog ulivala dozu tenzije, nervoze i depresije. Posmatrao sam ljude kako trče, roditelji sklanjaju svoju decu i još raznorazne slučaje u pokušaju skrivanja od kiše. Meni je bilo sasvim sve jedno, imao sam mantil sa kapuljačom i po prvi put u životu kišobran i nisam razmišljao o ulasku u neki butik ili kafić dok ne stane kiša. Šetao sam lagano, kao da teram inat svom tom nevremenu, dok mi pažnju nije odvukla simpatično smotana devojka u kratkoj kožnoj jaknici sa izlomljenim kineskim kišobrančićem. Uspaničena devojka se vrtela u krug dok je kiša sve jače padala, a vetar istu nosio pravo u oči. Video sam da niko nije mario za nju, pa sam osetio potrebu da joj pomognem. Otvorio sam svoj kišobran, prišao joj i zaštitnički je zagrlio jednom rukom. Pribila se uz mene kao da sam ja jedini spas od ko zna kojeg problema, a ne od kiše i vetra...