Daj svoje mišljenje.
Imala sam prijateljicu koja mi je bila kao sestra od kako smo bebe bile. Spavale smo jedna kod druge svaki dan, išle u istu školu, sedile zajedno u klupi. Izlazile, išle na more sa roditeljima. Živele smo život koji svaka devojka može samo zamisliti. Znala je svaku moju tajnu. Ponekad smo se svađale, ali to je uvek na kratko bilo. Jednom smo se posvađale oko nekog momka i gluposti. Bila sam toliko sebična i tvrdoglava i odgurnula sam je od sebe. Iz dana u dan, veća je distanca bila, umislila sam da imam svoje prijateljice i da mi ne treba ona. S vremenom prekinule smo svaki kontakt. Prošlo je 15 godina i dobila sam pozivnicu za njeno venčanje. Kad sam došla nisam je prepoznala, blistala je, sa svojim prijateljicama. Setila sam se svih naših planova, kako ćemo imati dvostruko venčanje, kako će nam se deca družiti i počela plakati, ali ona nije bila tu da me uteši. Sada ima dvoje dece koju nikada nisam upoznala i svaki dan žalim jer sam je pustila da ode, a mogla sam biti njena kuma...
