Ispovesti

Godinama se mučim sa svojom kćerkom, od rođenja joj je ustanovljena cerebralna paraliza. Nema te bolnice i banje koje nisam obišla, samo njoj da bude bolje. Pošto je bila izolovana od društva i naviknuta samo na bolničko osoblje, shvatila sam da mnogo grešim i odlučila da je izvodim svuda. Od rođendanskih proslava, do parka i igraonica, svugde idemo! Stekla je puno drugara. Niko joj se nije podsmevao, niti upirao prstom u nju, sva deca su je odmah prihvatila. Postala je drugo dete, mnogo srećnija i nasmejana, raduje se svakom danu. Bolje priča, više razume. Pre nekoliko nedelja okupili su se njeni drugari u parku, izvukli je iz kolica i držali da bi mogla da hoda sa njima, ja tu sreću na njenom licu ne mogu da vam opišem. Svakog dana su činili isto, pomagali joj i hrabrili je. Danas je načinila prve samostalne korake. Hvala toj deci i hvala njihovim roditeljima! Ne znam kako da im se zahvalim, mojoj sreći nema kraja zahvaljujući njima! Dobrota još postoji, ima nade za nas!