Ispovesti

Izlazim iz kuće, vučem dve teške putne torbe, pozdravljam se sa mojima i krećem ka autobuskoj stanici. Autobus kreće tek za pola sata i odlučujem da prošetam. Izlazim na kapiju, bacam pogled iza sebe, moj rot me veselo gleda i laje kao da kaže srećan put. Po prvi put u životu odlazim na duže vreme od kuće, po prvi put cu živeti sam, ali ljudi kažu da je studentski život prava stvar, tu se osamostališ, jer nema više mame i tate da ti pomažu. Idem niz ulicu i gledam klince kako se tapkaju, malo ispod je kuća dežurnog namćora čika Radeta, u dvorištu ogromna trešnja, e koliko puta nas je jurio jer smo ih krali. Malo ispod teren za mali fudbal, predivne uspomene zaista. Gradski park, mesto prvog poljupca i moje prve tuče. Gradsko pozorište, davno zatvoreno, ali njegov ulaz je bio zborno mesto gradske omladine, a danas nekako prazno, nema nikog. Uhvatim sebe da razmišljam kao da se nikad više neću vratiti u ovaj grad, ali shvatam da se jedino neće vratiti moje detinjstvo. Odraslo se jbg...