Ispovesti

Živim na samom severu Norveške i ovaj period godine mi je najdepresivniji. Hladno, uopšte ne sviće već je stalno mrak, malo mesto gde su ljudi uvek zatvoreni u stanovima i kućama, nedruželjubivi. Leto bukvalno ne postoji jer je vrhunac 20 stepeni i da ne pada kiša, ali bar nije konstantno mrak pa je podnošljivo. Rado bih otišla negde drugde samo kada bih mogla da nađem posao, a i ovde sam jedva našla. U Srbiju nema šanse da se vratim jer em nema posla, em su tamo roditelji koji žive u nemaštini i kojima poslednje što treba je da im budem na teretu. Ovako bar mogu i njima da pomognem jer je bilo trenutaka kada majka nije imala para za lekove, pa je jednom i u bolnici završila. Tako da mi se život svodi na posao, stan, ponekad teretanu, hladnoću, mrak i samoću. Ne znam dokle ću moći ovako da izdržim, pucam psihički.