Daj svoje mišljenje.
Moj otac se neposredno posle završetka studija zaposlio u mašinskoj industriji i tu je proveo svoj radni vek. U jednom trenutku obavljao je dužnost HR menadžera (kako bi to sada popularno nazvali) i bio zadužen za zapošljavanje novih kadrova. Nije bio ni psiholog ni lajf kouč. Moj otac je diplomirani mašinski inženjer. Znao je svoj posao i prilikom testiranja kandidata postavljao je tehnička pitanja i zadavao zadatke iz struke. Nikad nije omašio prilikom zapošljavanja kandidata. Uvek je izabrao pravog. Zašto? Jer na poslu se zahtevalo da znate posao (vezan za mašinstvo) a ne da izigravate klovna. Zato su i pitanja bila konkretna, jasna, profesionlna i nisu zadirala u privatnost kandidata. Nikog nije bilo briga da li pušite, pijete, kockate se (sve to van radnog vremena), nemate stila za oblačenje, imate kućne ljubimce, gde vidite sebe za deset godina, koja je knjiga na vas ostavila najvažniji utisak, koji biste sendvič bili ako bi vam neko ponudio da budete sendvič... Svi su bili tim.
