Daj svoje mišljenje.
Upoznao sam jednu djevojku sasvim slučajno u gradu i jako mi se svidjela. Nije nikada prije bila u nekoj ozbiljnijoj vezi ali sav taj neki bijes u sebi je na meni ispoljavala, dugo sam joj šutio i trudio se da vidi da mi je stvarno stalo do nje ali kada bi rekla nismo mi jedno za drugo srce bi mi se raspadalo unutra. Sve se promjenilo kada je moj tata umro a ona je idalje nastavljala sa svojim hirovima, radio sam po 10-12 sati dnevno a ona nikada me nije htjela da sasluša, nije je zanimalo. Sve je stalo kada sam saznao da imam rak, i taj dan kada sam htjeo da popričam s njom bila je kao neko razmaženo derište. Ustao sam i pokazao joj nalaze i reko da ne mogu više da moram da mislim na sebe i na svoje zdravlje. Vidio sam da je skoro zaplakala ali sam samo otišo, moglo je sve biti drugačije jer ja nisam bio kreten prema njoj i sama je rekla da je nikada nisam povrijedio. Ako ovo vidiš samo želim da znaš da sam stvarno htjeo da ovo s nama uspije...
