Daj svoje mišljenje.
Pomirila sam se s bivšim mužem, jer je normalan otac. Što se za mnoge bivše ne može reći. Troje ih je i mali su i vole ga. Nisam mogla da im oduzmem tu opciju, da rastu uz mamu i tatu. Mi se sad ne svađamo, ne mrzimo, nema ničeg od emocija. Čisto odgajanje dece i uredno održavanje domaćinstva, materijalni napredak. Kao roditelji smo složni. Ko supružnici: što on očekuje- trudim se da ga izbegnem, sem kad moram, jer ga očima ne mogu gledati. Svi su me osudili, da sam sebe ukopala i zeznula, svi oni koje se dobro moje dece ne tiče, dakle, nisu babe i dede i slični. Možda i jesam sebe ukopala, al između dva zla sam odabrala manje. Koji bi čestit muškarac meni sreću pružio, i mojoj vojsci, mojoj deci?! Nek su mi živi i zdravi, Bog me gleda, ja sam jedna i odrasla, a oni su deca. Sad, kad prema njemu nemam emocija, lakše je. Nekad mi je ko da sam u zatvoru, al lakše nego dok sam ga volela, a on me izbegavao jer se zaljubio u drugu, i tad on mene nije mogao očima gledati.
