Daj svoje mišljenje.
Dete sam samohrane majke, otac mi je stradao dok je branio narod na Karaulama od prodora Albanske vojske iz Albanije u Srbiju. Bio sam beba, te ga nisam ni upoznao. Majka se je potrudila da se nikad ne oseti ta neka razlika i nedostatak iako je kad kad bilo preteško, odrastao sam na srpskoj tradiciji i pričama o junaštvu našeg naroda. Međutim, od prošle godine na našem fakultetu studira jedna prelepa albanka iz Prištine, ja lepše i divnije biće nisam sreo. Plašim se da osećam ljubav prema njoj, još gore vidim da je osećam jer imam potrebu da je zaštitim čak i od ružnih komentara. Vidim da je to obostrano, razgovarali smo i svesni smo da je ta ljubav nemoguća. Njeni rade u diplomatiji i njen otac je strogo protiv toga, a verovatno bi i moj bio. Ubice me ova situacija i sto već njoj pripadam. Jbm ti život i ratove. Ispadam i kukavica (sto nikad bio nisam), predlozila je da pobegnemo u Ameriku, a gde da to majci uradim, a stari bi trebalo da nas razumeju.
