Daj svoje mišljenje.
Osećam se toliko usamljeno u braku. Kome god da sam se poverila svi su mi rekli da preterujem. Da ne može biti romantike i "medenog meseca" u braku doveka i pored dece. Ali ja zaista ne smatram da je tako, bar ne sa moje strane, ja želim sve da učinim i volim i želim svog muža. Nije čak ni sex problem, imamo sex, ali ne romantiku, ako me razumete uopšte. Moj muž radi, ne kocka se, ne pije, ne vara me, dobar je otac - je l preterujem? Je l ne treba da mi smeta to što se više nikada ne držimo za ruke, ne ljubimo strasno, što su mu nebitni rođendani i godišnjice, što mi ne pruža pažnju makar nekom sitnicom... Je l' zaista očekujem previše od jednog čoveka? Jesam li nezrela, nerealna osoba? Pitam iskreno, bez sarkazma. Jesam li nezahvalna ili želim previše? A pružam zaista dosta, nisam neko ko sedi i čeka sve na gotovo.
