Daj svoje mišljenje.
Nikad neću prežaliti što nisam upisala psihologiju, već pedagogiju. Razlog tome je što nisam nažalost upala na psihologiju, a falilo mi je jako malo. Umesto da pauziram i izgubim godinu, odlučila sam da se okusam sa pedagogijom. Ide mi odlično, čak mi je i veći deo gradiva zanimljiv, ali ne znam da li bih se bavila time u budućnosti, niti kako bih pronašla posao. Razmišljam da završim master kliničke psihologije, ali me brine da li ću, uprkos silnim ispitima razlike, biti dovoljno stručna. Takođe bih želela da se bavim psihoterapijom, znam da za nju treba dodatna edukacija od oko 4 godine, al me i tu brine da li ću biti dovoljno dobra jer sam ipak pedagog, a ne psiholog. Nikome ovo nisam ispričala, pa sam morala ovde.
