Daj svoje mišljenje.
Odrasla sam u disfunkcionalnoj porodici, sa traumama od svadja izmedju požrtvovane majke i lenjog oca, tipičnog Balkanca. Udala sam se za pametnog, sposobnog mladića sa 27 godina, a pre braka smo bili 3 godine u vezi. Kada me je zaprosio, ozbiljno sam razgovarala sa njim i rekla mu da moj pristanak shvati ne kao krunisanje, već kao početak naše veze, da imam strah od toga da će se promeniti i vremenom me uzimati zdravo za gotovo. Rekla sam mu da, ako se to desi, zbog trauma iz detinjstva će mi proraditi odbrambeni mehanizmi, jer sebi takav brak neću dozvoliti. Rekla sam da neće biti razgovora, da ću samo otići. Izdržao je 2 godine. Kada je prvi put progundjao na moju molbu da iznese djubre, dok ja napravim večeru, oćutala sam. Kada sam shvatila da već dobrih 6 meseci rečima i delima pokazuje da me ne poštuje, spakovala sam kofere i napustila ga. Sitnica za celu moju okolinu, za mene predskazatelj našeg budućeg života i nastavak trauma za mene. Otišla sam i ne kajem se ni trenutka.
