Daj svoje mišljenje.
Rekao sam ženi da jednostavno prihvati i pomiri se s tim da nisam čovek koji kupuje cveće i poklone, da radim puno jer imam velike planove za našu porodicu. Imamo dva sina, treba sutra nešto da imaju u životu. Nikad nisam bio taj čovek. Smatram da je fer s moje strane da se ne pretvaram da sam nešto što nisam.... a ona to ne može da svari, njoj treba pažnja. Ne mogu samo da sedim po ceo dan i gledam u nju, moram da radim. Ništa joj ne branim, može da ide gde hoće, da oblači šta hoće, ako nemam vremena da odem da joj kupim poklon za rođendan, ima puno pravo sebi da kupi sebi šta god želi. Ali ne mogu samo da puzim oko nje i da se izvinjavam. Toliko je nezrela da hoću da poludim...ko neko dete, a ne žena od 30 godina. I sad je ona ljuta i glumi neku ravnodušnu, kao sve joj svejedno. Muka mi je, život mi upropasti, ponekad pomislim da me bivša proklela kad sam je ostavio pa mi poslala nju da mi zagorča život.
