Daj svoje mišljenje.
Toliko snova, ideja za "kad odrastem ja ću...", toliko želja, toliko svega, a ništa od toga nisam postigla za svojih 26 godina. Zapravo o kakvim uspesima uopšte govorim, ja sada nisam u stanju da odem u jedan grad na severu zemlje koji toliko dugo želim da posetim i sve to jer se bojim. Čega? Ne znam. Kao da treba da otputujem na drugi kontinent, a ne da putujem svega tri sata autobusom do tamo gde toliko želim. Uvek imam izgovore, te nemam sa kim, te nemam auto, te morala bih autobusom, te šta da radim tamo sama celi dan ili dva dana, a jedina istina je da se bojim. Ogromna želja i ogroman strah, za sve. Strah uvek nadvlada želju i na kraju ne učinim ništa. Tako nekako i živim, traćim dane u strahu. Zahvalna na životu, a ne živim ga. Čudan osećaj.
