Daj svoje mišljenje.
Moj brat je nestvaran čovek, bar za mene, ja se njemu toliko divim da to ne mogu opisati. Da stvar bude čudnija on je sasvim prosečan lik, ima dobar posao, svoj prosečan auto i stan i jako je zadovoljan sa tim. Nikad ga nisam video da je u bedaku, da kuka ili da moli i traži nešto, uvek je gledao da sebe obezbedi i da ima kako on kaže "Bar da živi iole normalan život". Sedim kod njega juče na kafi i pričamo onako "bezveze" i ja ga pitam da zna da će sutra umreti šta bi uradio? On mrtav ladan odgovara "Ne mogu to da znam, neću ni da se zamaram o takvim stvarima". Najgore od svega mi je što ga u familiji pljuju i smatraju za drkoša jer se ne viđa sa njima i ne ide kod njih, kako vreme više prolazi vidim i zašto. Čovek se osamostalio prvom prilikom i prodisao, mene je ubila okolina, familija i ta njihova toksičnost, nikad neću biti tako opušten ili ravnodušan za neke stvari kao on, mene mnogo više pogađaju stvari oko mene, dal su godine u pitanju... Nije mi jasno.
