Daj svoje mišljenje.
Drugarici je umro otac pre godinu dana i ona svaki mesec okači njihovu sliku i napiše sastav o tome koliko je prošlo otkad je umro i kako se oseća, kako mu ljubi mermernu ploču i ostale srceparajuće stvari. Ja razumem da joj je teško, ali ima nešto bolesno u tome. Kao da, Bože me oprosti, na neki način uživa u tome. Stavi sliku oca, pa 10 slike nje u "crnini", a crnina je kratka crna suknjica i crna majica sa dubokim dekolteom, full našminkana sa tugaljivim pogledom i tužnim citatom kako je ona čista duša predobra za ovaj svet. Privlači pažnju i naravno ljudi se pale. U početku sam razumela, ljudi kad pate svašta rade i znam da zaista jeste mnogo bila vezana za oca i on je stvarno bio predobar čovek, ali posle nekog vremena jednostavno sve to postane degutantno. Pati u svoja 4 zida... čemu sve to? Znam ljude koji su izgubili decu, brata, sestru, pa i čitavu porodicu, nose tu tugu s nekim dostojanstvom. Ozbiljno razmišljam da joj kažem da prestane.
