Ispovesti

Odrasla sam u kući sa dva totalno nezainteresovana muškarca za bilo šta, oca i starijeg brata. Sve poslove što su odrađivali jeste zato što su morali ili zato što majka ponovi deset puta da je potrebno pa se onda tada smiluju da uz naravno psovanje, galamu, viku, a često i uz veću štetu nego što je prvobitno bilo. Tu svakako mislim na neke muške poslove, neke sitne opravke koje mogu da odrade, a neće jer ih ne zanima i lenji su. Onda upoznam svog dečka koji je sušta suprotnost njima i budem oduševljena osećajem za stvari oko sebe. Sam uviđa šta je potrebno da uradi i voli da se pozabavi stvarima čak i ako su mu nepoznate, jer veruje da nema toga što ne može da reši ako mu se dovoljno posveti. Sve to bez bilo kakve galame i nerviranja. Počinjem da normalizujem stvari koje je verovatno trebalo da mi budu normalne oduvek.