Daj svoje mišljenje.
Mnogo žudim za nekim ko će me voleti. Nekim ko će biti normalan, dobar, ko će me voleti zbog onoga što jesam. Imala sam jako teško detinjstvo, otac alkoholičar od koga smo se sakrivali da nas ne bi tukao, do mog trećeg razreda osnovne škole. Potom je kao prestao da pije, ali ostao isti psihopata koji mi je branio sve, društvo, izlaske, momke. Morala sam da držim pognutu glavu. Majka mi je bila narcisoidna ličnost koja je volela pažnju od drugih ljudi na osnovu toga što trpi nasilje. Znam da zvuči bolesno, i jeste. Mene je kritikovala za svaku sitnicu, fizičke i karakterne prirode, iako sam bila lepa i dobar student. Sad završavam faks, ako bude sreće ove godine, i jedva čekam da odem iz ove kuće. Toliko žudim za ljubavlju i podrškom, a ni sama ne znam da li ću je ikad imati. Žudim za normalnom porodicom, gde nema nasilja, psihičkog terora i pokoravanja nekome. Gde su ljudi uvek raspoloženi i nasmejani.
