Daj svoje mišljenje.
Ne može niko da me ubedi u suprotno. Nisam klinka odavno, imam dečka dugo, veza nam je ok, normalna, volimo se, sve ok. Ali ja plačem na pomisao da moram da napustim svoju sobu, ovaj moj kutak gde sam prošla toliko toga kao dete, kao luda tinejdžerka, ovu kuću gde sam odrasla i kojoj znam svaki ćošak. Ne mogu da zamislim da treba da idem u drugu kuću ili stan, koji će odjednom biti moja kuća ili stan, gde će živeti muškarac sa mnom i gde ćemo mi praviti našu porodicu. Plačem i duša mi se cepa pri pomisli na to. Moj zaključak je da nisam spremna. Ali isto tako smatram da bih bila spremna da sam sa pravom osobom. To je ono što me niko ne može ubediti u drugačije. Da osećam to, sa partnerom bih na kraj sveta, bolelo bi me uvo baš za moju sobu i uspomene, jer bih sa njim želela život, decu i sve. Ja to ne osećam, bar ne još uvek. Sad ne znam da li sam u zabludi da volim dečka ili sam samo nespremna za sledeći korak još uvek.
