Daj svoje mišljenje.
Brat ima psihičkih problema, bez posla, parazit, imamo preko 30 godina oboje. Ja imam svoju porodicu i kuću, ne živim s njima, ali majka me opterećuje pričama o bratu, ponekad je i nasilan i grub prema njoj, i kad joj kažem da prijavi, da ode, da ga otera, ona ne može. Donekle imam razumevanja za to, rodila ga je, i to jeste teško napraviti, ali sad mi već puca film jer me smara cela ta priča. Birala sam da odem i da živim svoj život sa njihovim minimalnim prisustvom, brat je stvarno jako nezgodne naravi, pritom je vrlo samoživ i neprijatan ponekad, smučilo mi se da stalno budem ja ta koja bira reči, kao da gazim po jajima kad je on tu, a majka smatra da sam nezahvalna i da sam njoj dužna da budem okej s njim. E pa neću. Majku poštujem, za nju sam tu, ali njemu ne mogu više da se savijam, prosto on se neće promeniti ma koliko mu se pravilo po volji i išlo uz dlaku. Pitam se razmišlja li nekad od čega će i kako živeti kad majke više ne bude. Krv se ne mora voleti, poštovanje je prioritet!
