Ispovesti

Da li je realno da žena bude devet meseci trudna, naduvena, nije joj do života, da rodi to dete pod bolovima, carskim rezom itd., da se budi svaka 2-3 sata da hrani dete, da ga presvlači, kupa, pere, vaspitava, vodi doktorima itd., i da se od te žene očekuje da kuća blista, da je sve sređeno, da je spreman ručak, da je opran sav veš… da muž dođe, ide u wc kad hoće, jede kad je gladan, ne pere, ne sprema itd. I onda uzme dete kada dođe sa posla jedno 2-3 sata i mi još trebamo biti zahvalne što nam „pomažu“ a pritom idemo u wc i jedemo kad nam beba to dozvoli i kad ne plače i ne traži majčinu pažnju. Ali ipak kao „jaoj blago tebi, tebi tvoj muž pomaže“. Šta pomaže? Realno je isto toliko njegovo dete kao i moje zar to ne bi bila podela poslova i obaveza? Dokle da majke na ovom svetu sve to trpe i stavljaju samu sebe na poslednje mesto? Podrška za sve žene i majke (majke će me razumeti)!