Daj svoje mišljenje.
Ne mogu više da živim u laži da imam muža. Za 10 godina smo od one najlepše povezanosti, od srodnih duša došli do toga da nismo čak ni dobri cimeri. On sa mamom i tatom radi ceo dan, savetuje se, o svemu odlučuje, ja živim potpuno izolovano od svih, sa detetom i bebom u stomaku. Kući samo prespava i hrani se. Postepeno sam se odrekla profesije, došla u grad gde nikog nemam, tako zatvorena, sa bebom u rukama sam razvila biznis od nule, dinar nemam od toga, sve ide u njegovu kasu i koliko god plivala gde god me baciš, džaba mi kad on neće nas kao porodicu da stavi na prvo mesto. Došlo je do toga da ja nemam najosnovnije potrebštine, a on uvek nađe novca i za svoje hirove. Toliko godina smo zajedno da ne znam kako ću i gde ću s dva deteta. Kod svojih ne mogu, bila bih teret. Da mi je neko rekao da čovek može tako da se izobliči vremenom, ne bih verovala, a da ga pita neko, rekao bi da ne vidi problem i da me voli. Ovo nije porodica, porodica je nešto drugo.
