Daj svoje mišljenje.
Kada sam se udavala, moja sestra od tetke (na žalost, bez roditelja) nije imala novac za poklon. Bila je klinka od 20ak godina, sa teškim trauma zbog prerane smrti oba roditelja. Iskreno, bilo me briga dal će doneti poklon. Došla je sa momkom koji je doneo cveće i simbolično platio svoje mesto, što je okej, nismo bili u minusu. Na svadbi mi je rekla, nećeš ni ti meni ništa doneti i bićemo kvit. Desetak godina kasnije, ona se udaje za tog dečka sa naše svadbe. Sada je počela da priča kako smo joj moji roditelji i ja najbliži, što i jesmo, i da očekuje da ćemo im pomoći oko svadbe. Moji ce pomoći koliko mogu, ali mene srce boli jer ona za ovih desetak godina nikada nije više spomenula to što mi ništa nije donela. Čak i godinama kasnije, kada im je dobro krenulo, sada imaju dovoljno novca, mogla je da donese neki simboličan poklon. Ja bih to uradila. Nije do novca, boli me što je zaboravila dogovor sa moje svadbe, što kasnije nije htela ni blender da mi kupi, a sad želi novčanu pomoć.
