Daj svoje mišljenje.
Još kao maloj su mi govorili kako sam preosetljiva, jer stvarno i jesam, lako me je bilo rastužiti, povrediti nečija reč, povišen ton. Danas mi isto to kažu samo dodaju još kako se ništa nisam promenila i kako mi ne valja što sam toliko osetljiva. Zašto ne shvataju da sam to ja? Ako sam osetljiva jesam li slabić? Naravno da plačem i da ću plakati za uginulim psom koji je bio deo mog života toliko godina. Naravno da će me rastužiti priča o bolesnom detetu ili starcu bez igde ikoga. Naravno da sam empatična i sa 26 kao sa 6. Zašto je to loše i zašto me sopstvena porodica gleda kao budalu? Ako su smatrali da je to loše zašto nisu preduzeli nešto po tom pitanju kada sam bila mala, neku stručnu pomoć potražili ili bilo šta što bi im pomoglo i naučilo na koji način da mi pristupe u vaspitanju, a ne sada da me gledaju kao ludaču.
