Daj svoje mišljenje.
Ceo život sam bila "uzorna devojčica", odličan djak, student itd. Sa 22 sam obolela od depresije. Ostavila sam fakultet, sa svakog posla bi me otpustili posle 2 meseca jer sam bila "spora i pometena". Roditelji i drugarice su sve to gledali i stalno su mi govorili da sam lenja, razmažena, preosjetljiva, da sve imam a nezahvalna sam, da samo treba da se trznem i sl. Posle skoro 2 godine, napokon sam smogla zadnje snage i otišla sam psihijatru. Danas već pola godine uzimam antidepresive i živim normalno. Ali sam potpuno uzaludno potrošila dve godine života, jer sam i ja počela da verujem da je to moja krivica.
Molim vas, ako ne umete ili ne želite da pomognete osobi s psihičkim problemima, slobodno je ignorišite, izbegavajte ali nikad nemojte govoriti da joj nije ništa. Većina ljudi sa pravom depresijom se ne može iz toga izvući sama i omalovažavanjem samo otežavate tim osobama da potraže neophodnu pomoć.
