Ispovesti

Nisam upoznao ni dedu po ocu ni dedu po majci jer su obojica bili već uveliko mrtvi kada sam se rodio. Jedinog dedu kojeg sam imao je bio deda Vlada koji mi nije krvni srodnik već čovek koji je imao dve kuće u istom dvorištu i rešio da jednu proda, a kupili je moji roditelji. Deda Vlada nije imao ni ženu, ni decu pa sam mu ja bio nešto najpribližnije unučetu kojeg nikada nije imao. Još od mog rođenja se aktivno uključio u obaveze oko bebe tako da su moji radije davali njemu da me čuva nego mojim babama, prohodao sam u njegovim rukama, on mi je kupio prvu loptu, vodio me svuda sa sobom od penzionerskog kluba, njegovih prijatelja pa do lagane šetnje kejom. On me naučio da igram domine i šah, naučio da čitam i pišem, vodio me i dovodio iz škole... Deda kakav se samo poželeti može. Deset godina je prošlo od njegove smrti, a sve više mi fali. Praktično nije mi bio ništa, a bio mi je sve.