Daj svoje mišljenje.
Nedavno sam počela da živim s momkom u inostranstvu. Sama sam s njim ovde, on nije, ima ovde najbližu rodbinu. Kad se posvađamo ili kada mi nije dan nemam kome da se obratim, osim da zovem svoje prijatelje i porodicu koja je udaljena od mene jako, ali to nije to. On ima navike koje je razvio dok je bio sam, kad dođe s posla, legne da odmori, gleda u telefon, utakmice na tv-u, mrzi ga da bilo šta radi, i ja imam razumevanja, jer mu nije problem da skuva nešto, spremi stan, itd. I ja sam se potrudila da imam svoje, čitam knige, gledam neke serije, kuvam, idem u teretanu ali sam ovde stranac. Meni bude tako teško kad sam sama po ceo dan, kad hoću da prošetam, njega mrzi jer je sve već obišao, trenutno je hladno, pa smo u stanu. Kad se posvađamo, on to skroz iskulira, a ja, svesna da imam ovde samo njega, raspadnem se. Sreća pa me čeka posao uskoro, jedva čekam da počnem da radim da mi ne zavisi život od njega.
