Daj svoje mišljenje.
Jako sam besna na svog oca. Ceo život me uči nekakvim patetičnim religijskim vrednostima žrtvovanja i patnje, sve što poželim postane predmet njegovih opsesija. Te zašto ja baš to želim, te šta će mi to, te to treba ovako i onako, te pokušava da manipuliše mnome na osnovu toga što je zaključio o meni na osnovu mojih želja i ciljeva (to vrlo naivno deluje ali to mu ne možeš objasniti). Dovelo je do toga da mi se više bukvalno ne radi ništa, sve prilike koje sam u životu imala sam propustila. Gledam drugaricu kako grabi prilike, kako je alava na sreću, kako nije ni previše izbirljiva ni perfekcionisticna (otac kaže naravno da je zla iako nikog devojka ne ugrožava) i srećna sam zbog nje ali mi je krivo što mene moji nisu učili da budem srećna već mučenica i njihova barbika. Sada i kad vidim sve ovo ne vredi jer sam postala perfekcionista i sve što radim je borba sa vetrenjačama.
