Daj svoje mišljenje.
Znam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali kao dete roditelja koji su me dobili u poznim godinama, smatram da treba razmišljati i o životu i budućnosti tog deteta, a ne gledati samo sebe i svoje želje. Nisam nikad imala babu ili dedu, nisam imala bliske rođake jer su svi stariji po 20 godina od mene. Majka i otac su uvek bili umorni za sve, sve im je bilo naporno i teško. Već pri kraju osnovne morala sam slušam o bolestima i dijagnozama koje imaju, oca izgubila u 2. srednje, a majku na trećoj godini studija. Tetka je umrla par godina pre oca, a ujak godinu dana posle moje majke. Sve to ostavilo je velike posledice na moju psihu. Sad će neko reći “ali oni su mogli da umru i mladi”, naravno da su mnogi, ali hajde da se ne pravimo kao da ne znamo da su šanse za to mnogo manje. Porodicu pamtim po bolestima i sahranama. Pa gde to može biti normalno?
