Daj svoje mišljenje.
Dečku govorim sve, kada kažem sve mislim na lične i porodične stvari koje želim da podelim sa nekim ili koje me muče, i one lepe i one ružne. Naravno da mu ne govorim ono što mi neko kaže u poverenju ili nešto što se odnosi na neke leve ljude što se ni mene zapravo ne tiče i što me ne zanima. Nemam mnogo prijatelja i ni sa kim nisam toliko bliska kao sa njim te osećam potrebu da budem potpuno otvorena i bez ikakvog ustezanja, jer lakše mi je kada podelim sa nekim ono što mi je na duši i u glavi. A onda shvatim da moja porodica misli kako mu govorim samo o onoj boljoj i lepšoj porodičnoj strani, a onu lošu prećutkujem jer pobogu šta će da misli o njima, a i ko zna koliko će to među nama trajati. Verovatno bi poludeli kada bi znali da zna mnogo više o njima nego što misle da zna. Ne mogu da prećutkujem i lažem nekog sa kim sam u dugogodišnjoj vezi i sa kim planiram budućnost, a koliko će u budućnosti nešto trajati ne znam. Neću da živim u laži, pa kome se svidi svidi, neću.
