Daj svoje mišljenje.
Smatram da je laž da neko ne može sebe da iskontroliše prilikom smrti člana porodice. Urlikanje, drmusanje, arlaukanje mi je odlika neodgojenosti i sebičluka. Sa 23 godine sam izgubila oca, posle dvogodišnje borbe sa kancerom, mnogo stresa i neispavanosti, strahova, plakanja kad me niko ne vidi, čak sam razvila i hipohondriju. I sad, deset godina posle još uvek plačem za njim i gledam slike, osećam se slomljeno i nezaštićeno ali kada je umro ispratila sam ga dostojanstveno, bez drame i potresnih scena po okolinu. Nisam želela da ostale članove svoje porodice potresam i da pravim cirkus u kome neko -pored svog bola, mora mene da smiruje i dovodi u red. Sad kad vidim pojedince koje niko ne može da urazumi bude mi strašno prostački kad ne mogu da se prisaberu, da se ne deru. Ok suze, tuga i sve ali urlanje ne razumem. Posebno danas, kad postoje i razna sredstva za smirenje.
Jedino u slučaju kad roditelj izgubi dete bih mogla da shvatim gubitak kontrole nad sobom ali u ostalim slučajevima ne.
