Daj svoje mišljenje.
Kao tinejdžerka sam započela dugogodišnju vezu. Za oboje je to bila prva veza. Bila sam zaljubljena do ušiju, sve bi dala za njega. Sve i jesam dala, celo svoje biće, trudila sam se da uspije. Super smo se slagali i mislila sam da je to "to" i da sam uspela pogoditi pravog dečka iz prve. Nakon nekog vremena počeo se ružno ponašati prema meni i to je s godinama dovelo do toga da sam ga ostavila jer nisam više to mogla izdržati. Muči me to i dan danas, bez obzira na sve negativno koje sam proživela, bilo je i puno dobrih stvari i volim ga još uvek, a nekako mi se u glavi čini da ga se nikada neću rešiti. U međuvremenu sam se udala i imam decu koju volim do neba i natrag ali sve mi se više čini da je istina kad se kaže da se prva ljubav ne zaboravlja. Jednostavno nikako da se pomirim da se nije ostvarilo moje tadašnje nevino maštanje kako je to "to" i da ćemo zajedno imati svoj happily ever after. Radi toga svega mislim da samnom nešto ne štima...
