Daj svoje mišljenje.
Taj dan sam do 3h ujutru ležala u krevetu, misleći o tebi, gledala naše slike, mislila o tome kako si dobar, ma pravi čovek za primer, ljudina, i da ovo što ti se dešava, nisi zaslužio.
Želela sam da se oporaviš, pa da opet kao i svih 30 godina unazad preko leta dođemo baki i tebi u selo, da skupljamo šljive, da ti praviš rakiju, baka džem i slatko. Da opet osetim onaj miris, poseban miris u vazduhu kad dođem tamo.
Žalila sam i patila što posete nisu dozvoljene vikendom, a ne samo utorkom i petkom od 13h do 13.30h.
I taj poslednji naš petak što sam bila, videla sam koliko ti je značio.
29.jula u 8.59 mi je mama javila da si preminuo ujutru u 5.45h
Duša mi se na pola raspala, boli evo i dalje.
Idem niz ulicu ka stanu, penjem se uz stepenice, a znam da tebe tamo više neće biti, boli još više.
Nema više kad pozovem baku da pitam šta radi deka, daj da ga čujem.
Velike ljubavi ne umiru deko, Voleću te zauvek.
Nedostaješ.
Kao što bi ti rekao- duša dekina ❤
