Ispovesti

Rodica i komšija su napravili od stolica i prekrivača bunker u koji su mi rekli da uđem i onda su sa dve strane zatvorili jastucima da ne mogu izaći. Ostala sam u potpunom mraku, ali sam bila smirena, zatim sam gurnula s jedne strane i izašla. Bili smo mali, ne sećam se tačno, isto smo godište (možda 9-10 godina). Kada smo se igrali na pesku, rekli su mi da zatvorim oči i otvorim usta, a onda mi je rodica strpala pesak. Kada smo trčale oko kuće, rodica i ja smo se sudarile i ona je pala, kad je došao taj komšija – rodica je rekla da sam je ja gurnula i on me oterao kući. Možda je ovo nekom smešno, ali njima je palo na pamet da ja zažmurim i da mi oni prde u lice. Bilo je tu dosta toga, ali me najviše pogodi što ljudi ne žele da čuju moju priču, osuđuju me, nazivaju me čudakom jer ne izlazim i ne družim se.