Daj svoje mišljenje.
Majka mi je poginula kad sam imala 16. Do tada sam imala normalno djetinjstvo, oca i majku. Bila sam kćer jedinica. Tata je nakon toga potpuno poludio, propio se i prokockao sve, morali smo useliti kod bake i djeda. Počeo se baviti svim i svačim (ilegalnim). S 19 sam se odselila. Tad me počeo vrijeđati i pričao svakakve laži o meni i morala sam plaćati njegove dugove. U međuvremenu sam se udala i imam dvoje djece. Tad me još više zamrzio jer je moj muž dobrostojeći i svima je pričao da sam se udala zbog novca, da sam sponzoruša, iako radim od 18te do danas. Prošlo je dosta godina, u sretnom sam braku, imam divnu obitelj, ali i dalje me boli sve to. Boli me što nemam majku, što me otac bacio na koljena kad mi je bio najpotrebniji. Boli me što nema s kim dočekati blagdane. Najgore od svega je što u našem selu svi misle da sam ja dno dna, jer sam ostavila bolesnog siromašnog oca. Čak sam mu nudila pomoć, ali je odbio. Duša mi ponekad krvari kad se svega sjetim.
