Daj svoje mišljenje.
Na neki način sam bila prinuđena da radim kod svog oca. Mrzela sam taj posao. Upala sam u depresiju. Jedina stvar u životu mi je bila odlazak na posao, posle čega bih se vratila kući i spavala do sledećeg radnog dana. I tako su prošli meseci, pa zatim i godine. Nisam imala puno ljudi koji su shvatali moje stanje. Ali jedna osoba jeste. Moj deda. Tatin tata. Iza tatinih leđa bi mi uvek govorio kako mogu mnogo više od toga što trenutno radim. Da imam ogroman potencijal i da mogu sve što poželim. Posle dugo vremena, poslušala sam ga i odlučila da upišem fakultet. Tata nije bio oduševljen, ali nije bilo nazad. Pripreme su bile teške, ali na kraju sam uspela. Deda, već u poodmakloj fazi bolesti, video je moj indeks i tako slab uspeo je da se raduje sa mnom. Kad sam ušla u zgradu fakulteta, suze su same krenule. Deda je obavio svoj zadatak, postarao se za to da svi budemo srećni, a zatim podlegao raku posle duge borbe.
Deda, hvala ti za sve. Neću te razočarati.
