Daj svoje mišljenje.
Rođena sam 1994.godine i mi smo generacija koju su učili da se stide, da ništa ne traže, u gostima je bilo sramota reci da želiš sok i to nisi bio kod nekog nepoznatog već kod rođene tetke. Učeni smo da na je moru sve skupo, da se hrana mora nositi, a ne daj boze zatražiti sladoled, krofnice ili parče pice na plaži jer je eto sve skupo. Mama se i danas hvali kako mi nismo nikad ništa tražili kako nam je unaprijed objasnila da ne tražimo i mi smo slušali. Kada sam jednom izjavila sa 6,7 godina da mi je omiljena hrana pirekrompir i šnicle svima je pričala šta sam rekla i smejala se jer eto kako sam rekla šnicle, jer eto kao znam šta valja. Nikada pohvale nisam imala, ako ne prolaziš svim peticama po njima nisi bio vrijedan (bila sam samo odlična). Sada svoju djecu učim da je bitno biti vrijedan i truditi se pa kakav god uspeh bio, da sam ponosna na njih šta god urade, svaki dan im kažem da ih volim (ja nikad od svojih roditelja to nisam čula), i željela bih da im pomognem izgraditi samopouzdanje.
