Ispovesti

Takav me bes obuzme kad se setim šta sam sve dopuštao da mi ljudi rade. U osnovnoj mi je kapiten (momak moje godište) znao da zalepi šamar kad zbog mene izgubimo utakmicu. Mislio sam da sam kriv i da dok ne postanem bolji nemam pravo glasa. U srednjoj me je profesor zezao što ćutim i crvenim lako, mislio sam, ok, stariji je, ko sam ja da išta govorim. Na poslu su me šef i kolege j*bali sa forama "prkiš li što", "ajde Mićo" i sl. Žena i tast krvopije. Do 36 godine mi je bilo ovako dok od stresa nisam dobio rupturu želudačnog čira a kasnije probao da stučem 2 kutije bensedina i rakiju. Uz terapeuta sam bolje, zdrav sam, uštedeo sam pare da se preselim, razveden, promenim posao i najzad uviđam da ima normalnih ljudi. Drago mi je što mi bar sin nije takav i ni ne treba.