Daj svoje mišljenje.
Moj muž je bio sve što žena želi. Sva njegova pažnja je bila usmerena ka meni. Dostupan za mene 24/7. Uvek uz mene i kao podrška i kao prijatelj, ljubavnik, ma sve.
Klasična priča, poželela dete s njim a onda obrt.
Beba ima skoro godinu dana, njega kući nikad nema, prijatelji, kolege ma sve mu bitnije od nas.
Ode posle posla na pivo, ni ne javi mi da će kasniti, dođe uveče.
Kuka kako on ne može ovo, kako je njemu naporno, kako pada u depresiju, a nijednu obavezu nema prema detetu, doslovno nijednu. Ne sređuje kuću, ne kuva ručak, ne čuva dete, ma ništa. Ali njemu je naporno, šta tačno?
Ako ga odbijem za sex, naljuti se kao da sam mu oko izvadila.
Muka mi je od njega. Tek sad razumem žene koje ostaju, gde ću ja? Sama u velikom gradu, roditelji daleko, kirije otišle u nebesa, treba dete u vrtić upisati, treba sve to plaćati, ići na posao. Kako? Ostajem i trpim a gomila mi se bes, tuga i gorčina. Ne znam koliko ću moći ovako, osećam se kao u kavezu, zarobljeno.
