Daj svoje mišljenje.
Radim u Nemačkoj i došla sam na godišnji odmor kući. Otac me je odmah sa vrata bombardovao pitanjima kad ću da se udam jer imam 33 i po njemu promašen život. Nisam želela da se uopšte pravdam za to, ali bio je toliko napadan i instistirao da sam najzad rekla sve šta imam. Da sam ceo život gledala kako je on grozan otac i muž i užasavam se pomisli na brak. Nije ga zanimalo da nam osnovno pruži, sve je svalio na majku i kada se ona razbolela nas 4 (4 kćerke) od kojih su 2 bile u osnovnoj školi, a ja i sestra u srednjoj smo se brinuli o majci. Mi smo joj držali glavu kad je povraćala, vodile na hemioterapiju i održavale kuću. On se pokupio i otišao kod svoje majke jer je to bilo preteško za njega. Pukla sam i rekla sve što mi je na duši, i izbacila svu mržnju i gorčinu koja se godinama skupljala. Sutradan su mi javili da je preminuo od srčanog udara. Možda to nije normalno, ali mi je drago što sam mu na kraju rekla koliko je grozan bio.
