Ispovesti

Čitam ovde i pitam se odakle toliko saosećanja prema prosvetnim radnicima. Dok ne sporim da je teško kontrolisati grupu od 30 dece, ne mogu da ne vidim činjenice a to su: zakidanje zasluženih ocena, paženje dece čiji su roditelji neko cenjeno zanimanje ili jednostavno bogati (dok siromašna i ćutljiva deca trpe vređanje i sl od istih), protežiranje njihovih ljubimca, lečenje kompleksa i ljubomorisanje na učenice koje su lepe, nepravedno ocenjivanje, primanje mita, ispisivanja dece iz škola iz čistog hira, podmetanje dece za privatne časove, ogromna količina slobodnog vremena. Ne shvatam da je neko zanimanje toliko cenjeno a manje više svi smo u školi videli kakvih profesora i nastavnica, i učiteljica ima. Čast izuzecima kojih ima i koji se stvarno trude oko dece.